Александар Арсенин: ACTA – контрола

Умјесто новог наставка фељтона из серијала ‘Контрола интернета’, који објављујемо четвртком, данас доносимо текст Александра Арсенина о контроверзном ACTA закону. Међународни споразум из 1988. године потписан између 114 земаља успоставља либерализацију међународне телекомуникације дајући интернету имунитет од свих економских или техничких регулација. Издвајајући тиме интернет из токова стандардних регулатива створен је медиј са сопстевним интегритетом […]

четвртак, март 8, 2012 / 09:59

Умјесто новог наставка фељтона из серијала ‘Контрола интернета’, који објављујемо четвртком, данас доносимо текст Александра Арсенина о контроверзном ACTA закону.

Међународни споразум из 1988. године потписан између 114 земаља успоставља либерализацију међународне телекомуникације дајући интернету имунитет од свих економских или техничких регулација. Издвајајући тиме интернет из токова стандардних регулатива створен је медиј са сопстевним интегритетом и до данас, не превазиђеним потенцијалом који подупире приватност корисника и обезбеђује слободу говора и анонимност. Време академског интернета је трајало до 1992. године када је тадашњи потпредседник САД Ал Гор донео декрет о комерцијализацији мреже након чега је уследила и приватизација под сјајем потпуне слободе. Интернет је од тада па наредних двадесет година аутономна мрежа без физичког власника и надзора уз само повремене испаде и насртаје на његово демократско лице. Данас, интернет броји преко две милијарде корисника и заузима јединствено место у комуникационом систему на планетарном нивоу. Такође, у историји светске мреже, последња година броји рекордан број насртаја на њену слободу и по учесталости и по броју покушаја да се успостави тоталитарна контрола јединог независног и слободног медија на планети. Када направимо пресек догађаја, интерес у контроли проналазе владајуће "елите" користећи се најегзибициознијим методама па све до бизарних покушаја ултимативне и отворене цензуре попут притиска кабинета Силвија Берлусконија на Википедију и корекцију неподобних садржаја показујући тиме сву своју слабост и немоћ пред отвореним и слободним медијем. Карактеристике немоћи и страха показују и други покушаји покренути лавином догађаја из Каира крајем 2010. године када је интернет одиграо прву активну улогу у промени политичког режима. Страх је продрмао прво САД, а затим и европске земље. Битно је поменути да су први покушаји контроле засновани на ултимативним техничким системима као у примеру Хаб-стоп уредбе. Како та, а и многе друге иницијативе након ње нису прошле ни у политичким ни у јавним круговима, изнедрио се заобилазни метод који промовише безбедност, регуларност података, интелектуалну својину… итд. Отуда, низ предлога извире стављајући секундарне циљеве на прво место. Последњи у низу таквих је ПИПА и СОПА предлог закона. Данас се суочавамо са невероватном тортуром владајућих класа које схватају да интернет угрожава режим и превазилази досадашње политичке методе манипулације друштвом, а кријући праве интересе, притисци на слободу интернета су постали стални и свакодневни.

Заједничка потреба свих позиционих странака је увођење потпуне контроле електронских комуникација успоставом аутоматске обраде сигнала и класификације, легитимно санкционисање појединаца и група на мрежи и могућност тренутне обуставе комуникационих канала. Имајући прави мотив у виду, препознајемо суштинске факторе који поседују потенцијал и пружају алиби драконским мерама: безбедност и тероризам (потрошена и пропала идеја настала случајем 9/11), економска контрола (идеја успоставе контоле новца кроз онемогућаванње трговине путем интернета), токови информација (филтрирање и класификација страних садржаја – темељи цензуре у Кини и другим тоталитарним режимима), говор мржње (контрола садржаја – пропала идеја италијанских и британских политичара), интелектуална својина (тренутно актрактивна форма која поред фамацеутске индустрије лобира највеће светске компаније). За виђење будућих случаја, треба знати да су изјаловљени покушаји успоставе котроле на глобалном и међународном нивоу искуствено допринели софистикацији и да очекујемо много суптилније манипулације на микро нивоима унутар политичких граница, а кроз уједињене идеологије нпр. Европске уније или корпиративне конгломерате. Ради се дакле, о спровођењу идеја у мањим – локализованим срединама кроз промоцију виших циљева и добробити друштва.

АКТА је један од озлоглашених споразума чија је намена сузбијање трговине електронским фалсификатима. Тренутно се намеђе свим земљама, чланицама Европске Уније и Светске трговинске организације, али се неким случајем предлог налази и у Србији која није чланица ни једне од поменутих. Такође, АКТА је брањена обавезама Србије да своје законодавство усклади са прописима ЕУ. Осврнућу се овом приликом на прошлогодишњи предлог правилника који службама безбедности у Србији даје одрешене руке надзору по "слободној вољи", а која је потпуно супротна одлукама Европског суда за људска права. Овим се поставља питање селективног спровођења препорука ЕУ у Србији и више него очигледне жеље владајуће класе да успостави ултимативни режим над грађанима. Такође, од успостављања електронских докумената 2010. године, познато је да је "селектор" виша инстанца која диктира услове понашања те да је Србија електронски полигон за вежбу. АКТА омогућава блокирање приступа "спорним" интернет адресама, потпуни надзор корисника и филтрирање протока у реалном времену али и драконске мере прекршиоцима. Један од великих проблема АКТА-е је низак праг толеранције за изрицање санкција за кривично дело на интернету што омогућава готово неконтолисан надзор и "лаку" могућност интервенције органа власти. Како би употпунили слику, потребно је нагласити да осим самих твораца АКТА-е, САД и Јапана, а касније Канаде, Швајцарске и ЕУ, саветодавни одбор окупља мултинационалне корпорације што нас опет враћа на догађаје са почетка 2011. године када је САД покушала приватизовати интернет сједињујући највеће телекомуникационе провајдере око једног интереса – енормне финансијске добити зарад потпуне контроле саобраћаја. Против увођења АКТА-е су се између осталих изјасниле Немачка и Холандија, а подлегао је и Европски парламент који је због неприхватања споразума одложио ратификацију. Јавност у Србији је јасно дала до знања да овај споразум није пожељан, а званично се огласио и Повереник за информације од јавног значаја и приватност Родољуб Шабић истичући повреду бројних људских права и права на слободу изражавања и приватност као и Покрет за електронску приватност Србије који дуже време упућује на могуће сценарије контроле. Међу светски признатим личностима, огласили су се др. Џералд Селенте (директор института за истраживања трендва у Њујорку), Ник Пеклс (директор организације за заштиту слободе Велике Британије), Роберт Мекдауел (челник америчке Федералне комуникацијске комисије) и други. Наговештаји су да овај предлог неће заживети али и да ћемо претрпети бројне притиске организација које заговарају одбрану интелектуалне својине које су практично "купљене" идејом о пиратерији и имају лични интерес. Њихови лобисти међутим, немају на уму ширу слику од своје слепе жеље за капиталом стављајући се на услугу системима поробљавања. Напомињем да се интелектуална својина не чува технолошким методама већ правним системом. Уколико би се водили овим примером, било би разумно затворити све музеје како би се увео ред у копирање и фалсификовање дела светске баштине. Главну улогу игра светска владајућа елита у мисији за глобалном и легитимном контролом становништва која води до технократске ултимативне власти.

Будућност контроле интернета ће ићи токовима новца и наредни покушај ће се десити на било ком друштвеном нивоу где капитал има огромну улогу. Тиме се "баца мамац" корисницима телекомуникационих услуга који на радост, већ данас препознају скривене жеље разних светских организација. Текст завршавам информацијом је 27. фебруара у Женеви почео дипломаткси процес који за резултат треба да Уједињеним нацијама обезбеди контролу над интернетом.

Тренутно, мониторинг интернета спроводе америчке непрофитне организације попут ICANN и IETF које обезбеђују бесплатан и слободан интернет. Предложено тело УН-а би контролу преместило у руке влада што би омогућило контролу и цензурисање приступа интертнету и угрозило његову неутралност, а самим тим прекршило и УН-ов извештај који приступ интернету категорише као једно од људских права.



Оставите одговор