Ако Азербејџан узме учешћа у агресији на Иран, Кина ће наћи начина да их казни до катастрофе

Иран се, поготово у поређењу са Венецуелом, изразито добро држао под ваздушним нападима осовине Израел-САД. То указује, да уколико не одустане од свог нуклеарног програма и извезе из земље обогаћени уранијум који посједује у различитим нивоима обогаћења, да у другој рунди ратног рјешења несугласица, неће бити довољна само ваздушна операција. Мораће се прећи на копнену. А за то ће им, у циљу макар прављења нестабилности унутар нападнутог Ирана, бити потребни савезници у неком од сусједа.

Обзиром да је Пакистан централни посредник у преговорном процесу, а његови односи са Кином су блиски изванреднима, те је чак пребацио дио својих ваздухопловних и копнених снага у Саудијску Арабију, тешко је очекивати да ће Балуџистан бити то мјесто одакле ће се вршити овакав унутрашње-спољни напад.

Напети односи између НАТО и Турске, односно планови о којим пише агенција Блумберг, како Анкара планира изградњу пројекта инфраструктуре цјевовода вреијдног приближно 1,2 милијарде долара, тешко да ће се играти на карту Курда.

Тренутно су Курди слабо вјероватна опција

То би веома разљутило Турке. Много више него у вријеме када су САД изабрале Курде након пропасти Исламске државе Ирака и Леванта укључивањем Русије у сиријски грађански рат. Наиме, за рачун предаје или "донације" застарјелог наоружања и опреме Америчке војске, Вашингтон је узео Курде за партнере у заузимању и експлоатацији нафтних поља у Сирији.

Како је планирано да најављена енергетска рута иде од Турске до Румуније преко Бугарске, Турци се надају да ће обезбједити подршку на самиту НАТО, који ће се одржати у турској престоници 6. и 7. јула. Ово се односи искључиво на затворену војну инфраструктуру, а извори Блумберга тврде да ће се цјевовод користити само у војне сврхе, те су његови параметри и капацитет поверљиви.

Тај могући процес, након почетка Специјалне војне операције Русије у Украјини, и тензија на Блиском истоку након дешавања у Гази, Сирији и Ирану, расту ризици за поморску логистику. НАТО тражи поузданије копнене линије снабдијевања.

Турска рута преко Бугарске дјелује јефтиније и поузданије од алтернатива преко Грчке или западних суседа Румуније, који су више зависни од поморских залиха.

Остаје само још Азербејџан

Како смо раније писали, много више Азербејџанаца живи у Ирану, него у Азербејџану. Те је Баку тај који се тренутно најлакше може наговорити, или подговорити, да пружи подршку копненој агресији на Иран.

У енергетској актуелној причи око гасовода, једну од највећих рафинерија у Измиру у Турској, изградила је азербејџанска државна нафтна компанија СОКАР. Њено покретање 2018. године смањило је зависност Турске од увоза нафтних деривата, чинећи земљу извозником.

С обзиром на растућу улогу Азербејџана у енергетској безбједности ЕУ, могуће је да би Азербејџан могао да игра и одлучујућу улогу у потенцијалним испорукама војног горива источном крилу НАТО. Исто тако, ослањајући се на ту могућу зараду, односно финансијску стабилност и извор прихода, можемо тражити мотив да се Азарбејџан уклопи у планове САД и Израела, за могући нови напад на Иран.

Нова агресија дјелује све реалније, што више без резултата одмиче процес преговора. Сјетимо се и да су САД водиле лажне преговоре са Ираном, да би након тога убили готово читаво војно и политичко руководство земље, заједно са водећим научницима из области нуклеарног и ракетног програма земље. Нема разлога, да исто не очекујемо и сада.

Само постоји један кључни свјетски играч у ово тренутку, којем се тако нешто никако не би допало, због кључне улоге Ирана у његовој енергетској стабилности – а то је Кина.

Авантура са Ираном, могла би Баку скупо да кошта

Тренутно је Кина једна од свјетских суперсила која нигдје није забављена ратом, а поготово ратом на исцрпљивање у некој копненој операцији, те се може рећи да држи конце (посредно) у сукобу у Украјини; али и нешто мање посредно у сукобу, односно нападу на Иран.

О томе свједочи и одлазак Доналда Трампа у Пекинг, гдје је на намјерно додијељеној нижој столици од Си Ђипинга, успио да договори баснослновне економске договоре; али није окренуо леђа Ирану. Напад на Иран, осим амбиција Израела да буде неприкосновена сила на Блиском истоку уз помоћ САД; јесте и жеља Вашингтона да стратешки, дугорочно, изврши економску ретардацију Кине и њену могућност да прошири свој политички и војни утицај у свијету.

Не без разлога, одмах након Доналда Трампа, у посјету Кини је дошао и Владимир Путин. Односи Москве и Пекинга су неупоредиво бољи и на далеко здравијим и колико је то у дипломатији могуће – искренијим односима, него што су односи са Вашингтоном. Све је то, обзиром да је географски и традииционално Азербејџан у сфери утицаја Русије, није никако корисно за могућност укључивања у рат против Ирана у било ком облико. Па макар и активирањем својих ћелија у Ирану, подбуњивањем тамошње популације азербејџанске националности.

Наиме, спољнотрговинска размјена између Азербејџана и Кине континуирано биљежи раст и у првом кварталу 2026. године достигла је 1,104 милијарде америчких долара. Кина је један од најважнијих спољнотрговинских партнера Азербејџана (на трећем мјесту у укупној трговини), док је Азербејџан највећи кинески партнер на Јужном Кавказу.

Статистика за први квартал 2026. године:

• Укупна размјена: $1,103 милијарде (раст од 7,3% у односу на исти период 2025. године.
• Удио у спољној трговини Азербејџана: 11,73%.
• Увоз из Кине: $1,074 милијарде (раст од 6,9%). Кина је у овом периоду убједљиво први извор азербејџанског увоза (покрива око 26,8% укупног увоза).
• Извоз из Азербејџана: $29,05 милиона (раст од 25,2%)1

Главне категорије робе:

• Шта Азербејџан увози: Машине, електрична опрема, возила, фармацеутски производи, пластика и роба широке потрошње.
• Шта Азербејџан извози: Нафтни кокс, полиетилен, керозин, јод, као и пољопривредни производи (воћни сокови и вино)

Сарадња ове двије земље додатно је ојачана крајем 2024. и почетком 2025. године када је билатерално партнерство званично подигнуто на ниво свеобухватног стратешког партнерства, с циљем даљег раста размјене и закључивања споразума о слободној трговини.

Све ово би могло да оде низ воду, уколико би се Баку, односно Илхам Алијев, након успјеха у Нагорно-Карабаху уз помоћ Турске и Израела, одлучио да на било који, Кини утврдив начин, учествује у агресији на Иран.

Осим тога, кинеска војна техника, која се прилично добро показала у обарању америчко-израелских борбених авиона и ракета; могла би да Азарбејџан, који ни близу нема тако добру противваздушну одбрану као Иран или арапске краљевине у Персијском заливу, претвори у озбиљан пакао за цивилно становништво и има озбиљне посљедице на ову кавкаску земљу уопште.

Ово значи да би учешће у рату на страни Израела и Америке против Ирана, могло анулирати сав успјех у развоју привреде Азербејџана који почива на експлоатацији енергената. Можда чак и земљу вратити дубоко у прошлост, ка сиромаштву, нестабилности и неразвијености.