Агитација

Пред сваку значајнију активност која се дешава у БиХ, посебно у Републици Српској, сведоци смо великих притисака преко средстава јавног информисања. Притисака од стране представника међународних организација, дипломатских представника појединих земаља акредитованих у Сарајеву, и наравно сарајевске политичке кухиње. Све то у многим случајевима неодољиво посећа на времена које је карактерисала агитација, као кључни метод […]

Пред сваку значајнију активност која се дешава у БиХ, посебно у Републици Српској, сведоци смо великих притисака преко средстава јавног информисања.

Притисака од стране представника међународних организација, дипломатских представника појединих земаља акредитованих у Сарајеву, и наравно сарајевске политичке кухиње. Све то у многим случајевима неодољиво посећа на времена које је карактерисала агитација, као кључни метод у раду са грађанима.

И у овом, савременом, случају велики број активности можемо да подведемо под појам агитација ако само површно сагледамо значење самог појма, који се састоји у придобијању и подстицању људи да прихвате и остваре одређене замисли.

Теорија каже да „поједине друштвене снаге“ у процесу агитације користе неистине, полуистине, оговарања, намештања и друге перфидије које, благо речено, нису примерене било којем, а камоли демократском друштву.

Било би добро да политички фактори (укључујући и домаће и међународне) науче, схвате и прихвате да је највиши ниво друштвене снаге у међусобном поштовању, истини, у сили аргумената (а не аргумената силе), а посебно у личном примеру носилаца јавних функција свих нивоа и позиција.

У условима сложеног друштва (а то је заиста БиХ са својим ентитетима и народима), које треба да се развија на принципима, између осталог, и децентрализације, агитација или однос према јавности треба да представља што комплетнији облик информисања како би грађани коначно од нивоа објекта кренули ка нивоу субјекта друштва и односа које граде.

Крајње је време да носиоци политичких активности на свим нивоима почну да уче шта каже теорија и да то спроводе у пракси али без задњих мисли и хегемонистичких циљева.