Аднан Балта: Зворник није изабран случајно

Превише је странаца из арапских земаља нашло уточиште у БиХ. За некакве "ратне заслуге" добили су држављанство и основали породице

Само неупућене, или оне који деценијама забијају главу у песак, могао је изненадити терористички напад на полицијску станицу у Зворнику, убиство полицајца Драгана Ђурића и рањавање двојице његових колега. Убица Нердин Ибрић, стар 24 године, погинуо је у размени ватре. Био је становник зворничког села Кучић Кула, а врбовали су га вехабије из Калесије. Зворник није изабран случајно. На обали Дрине, на граници према Србији, град у којем ратне ране нису потпуно зацелиле, у којем суживот и међунационална толеранција пролазе још увек кроз разна искушења.

Многи припадници ратне јединице „Ел муџахид“ стациониране у Зеници, након потписивања Дејтонског мировног споразума, добили су држављанство БиХ. Њихов број, како у рату, тако и поратни, никад се неће прецизно знати; креће се од неколико стотина, па све до неколико хиљада. Међутим, годину дана након завршетка рата ИФОР је на брду Погорелица, у близини градића Фојница, педесетак километара северозападно од Сарајева, открио камп за терористичку обуку у којем су инструктори били Иранци. Власти у Сарајеву су неуверљиво тврдиле да камп није терористички већ антитерористички. Али нису појаснили шта у таквом кампу раде Иранци. Недуго након откривања овог „антитерористичког кампа“, априла 1997, Сарајево је посетио папа Јован Павле. Неколико сати пред његов долазак откривен је експлозив испод моста преко којег је касније прошла колона из правца аеродрома према граду. Огромна количина професионално постављеног експлозива била је довољна да разори мост, уништи десетине метара цесте и побије све присутне. Ухапшена су двојица терориста – један рођен у Тунису, други у Јемену. Али обојица са држављанством БиХ. Један је касније успео побећи из затвора у Зеници.

Кад су почетком 2002. из сарајевског Централног затвора отпуштена шесторица Алжираца због недостатка доказа да су спремали терористичке нападе у БиХ, Златко Лагумџија, тадашњи председавајући Већа министара, одмах по отпуштању предао их је америчким војним снагама које су их пребациле у затвор Гвантанамо на Куби. Од њих шест, петорица су имали држављанство БиХ. Против Лагумџије су због овога геста нека грађанска удружења покренула кривичну пријаву, коју Тужилаштво БиХ није уважило.

Средином 2010. експлозивом је нападнута полицијска станица у Бугојну, када је погинуо један полицајац, а више њих је рањено. Терористичком акцијом руководио је Харис Чаушевић, припадник вехабијског покрета, којем у Сарајеву још траје судски поступак.

Само годину дана касније, октобра 2011, вехабија Мевлид Јашаревић блокира саобраћај у центру Сарајева и из аутоматског оружја пуца по згради америчке амбасаде. Један полицајац из обезбеђења је рањен, Јашаревић је ухапшен и осуђен на 18 година затвора, али је Апелационо веће Суда БиХ пресуду укинуло и одредило нови поступак.

Полицијска станица у Зворнику није ни прва, нити ће, нажалост, бити последња у низу терористичких напада у Босни и Херцеговини. Превише је странаца из арапских земаља нашло уточиште у БиХ, углавном у Федерацији. Већина су за некакве „ратне заслуге“ добили држављанство и основали породице. Махом су то криминалци који су побегли из својих земаља да би избегли хапшење, али и исламски фанатици који овде врбују незапослене младиће и шаљу их у рат у Ирак и Сирију. Одлазе путем приватних туристичких агенција, па није једноставно пратити њихово кретање.

Место Бочиња у општини Маглај и Горња Маоча, која територијално припада Дистрикту Брчко, али управно Тузланском кантону, места су где организовано живе вехабијске заједнице. Када је у фебруару ове године полиција ушла у Маочу да би скинула заставе Идила, јер су имали дојаве и фотографије кућа на којима су биле истакнуте, вође заједнице нису биле у селу, а није било ни застава на кућама. Лако се може закључити да је приликом сваке рације у селима где живе вехабије било дојава доушника из полиције.

Академик Решид Хафизовић одавно упозорава на вехабије: „Они су дошли по нашу децу, дошли су да узму крвави данак, да нам узму срце и душу као накнаду за мрвице које су нам доносили њихови хуманитарци с нечасним наканама… Они су међу нама. Ширећи праксу тзв. инцестних бракова они су већ добрано начели наше традиционално и друштвено ткиво. Они су већ у нашем медијском простору, у нашим управним и академским институцијама, у нашим џамијама, посвуда…”

Нико га није слушао. Али, ко не слуша песму, слушаће олују.

Члан Удружења новинара БиХ

Аднан Балта