Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Славеносрбија или Када се вратим

Пред полазак, пуно је мисли и реченица које почињу са "када се вратим". Идеш, а већ си дошао. Овај правац за Славеносрбију је увијек другачији. Можеш, колико год човјек говорио и мислио о рату, као да се то одвија неком другом, да се и не вратиш.

четвртак, март 30, 2023 / 09:20

Свједно идем.

У Бањој Луци облаци бијели, тек нешто сивљи од потпуно бијелог и облачног неба у сред дана. Звецкао је и град. Не БМ-21, већ мали комадићи леда. У авиону Небеске Србије први пут остајем сам послије два дана. Не рачунајући спавање. Сад могу да пишем. Београдски аеродром се проширио. Негдје изгледа лијепо, али је, уз енглески, на српском све написано латиницом. На исти излаз гдје се иде за Њујорк, иде се за Москву и Сочи.

У Сочију сам рекао граничару да идем у Русију онако. Није ми се објашњавало. Оловка за потпис на миграционку није радила. Пустио ме необично брзо. Баш необично. Владимир Владимирович је излијечио корону. Послије толико година сам ушао у авион без да сам потрошио сто марака.

И пртљаг је брзо стигао. Царина ништа. Само. Мора бити неко само. А само ја смрдим на Грмечку шљивовицу. Пукла је флаша у самаљоту. Поклон који сам понио.

Сочиво

Отварају се стаклене двери и први пут су ме у Русији дочекују палме на аеродрому. Сједам на клупу испред и један дјечарац у униформи Росгвардије ме пита за цигарету. Не знам куда ћу. Интернет не ради. Имам више од 12 часова до воза за Ростов. Видим неку жељезничку станицу, пењем се и препознајем пуно мојих сапутника са лета из Београда. Само они сви одоше. Одједном. За мјесто по имену Лоо.

Немам снаге нигдје да идем. Топлије је него напољу. Али, чекаоница у Русији није као код нас. Обезбјеђење све по реду упозорава да воз креће, стерилна чекаоница у бијелим плочицама и сребрном лиму се потпуно празни. Прилази ми један са чекићем и француским кључем у грбу на надлактици. Таман кад сам се фетусирао на клупи и затворио очи. Објашњавам да ћу тек у 15. Чекам да се раздани, па ћу до Сочија. Схватио је и рекао: ожидајте.

Мислим да сам спавао. Невјероватно ми је то. Обично држим очи затворене и правим се да спавам. Нешто око пола седам устајем са сједишта и наслона од шупљикавог лима. Сванула је писта на којој се виде приватни авиончићи и један хеликоптер. Олимпијски кругови као у Сарајеву.

Два пута покушавам да се накачим, али не иде ни уз помоћ Руса. Не стижу поруке са шифром за интернет. На, крају питам овлаштено лице за правац. Службеница ми објашњава да то није та жељезничка, већ да требам возом у 10 на станицу Сочи. Или атобус 105. Биће брже. Баш љубазно и радо. Иначе су Руси, без обзира што су помало хладнији и дисциплинованији од нас, прилично топли и питоми људи. Не фолирају се пуно и не пренемажу, али хоће помоћи и да их не питаш.

Улазим у бус. Деведесетосам рубљи карта. У запаху шљивовице устајем некој жени са дјететом и с муком покушавам да за Сочи не кажем да је метастазирана Будва. То ми звучи преочекивано. А и само сам на магистрали.

Сиње море

На једној кривини, дижем поглед са телефона и видим море. Нагло и неочекивано. Изненадило ме Бијеле тачкице галеба се заривају у њега. Па поново узлијећу као папирићи са вјетровитог асфалта. Пространо и као мало земљаније, зеленије од Јадрана. Није да га видим први пут. Али први пут са источне обале.

Виле уз море имају лимене кровове. Изашао сам испред жељеног, жељезнодорожног вокзала. Паметно прошавши један по имену Адлер. Станице се најчешће зову Санаторијум Тај и Тај. Видим зграду циркуса, на станици која се зове Циркус. Сад сједим преко пута жељезничке, на тргу са палмом у средини. Кратко ошишана, сиједа жена у прслуку маскирном, чисти метлом направљеном од жбуна некаквог шимшира. Чупа травке изникле међу плочама. Празни канте.

У једну од њих сам, кад је отишла, истресао срчу из руксака. Сушим ракијали мајицу распрострту по наслону клупе. Сунце ме грије кроз зимску јакну. Русија ми је сасвим домаћа. Прислушкујем пролазнике као да причају на српском. Сунце ме радује. Воњ превреле и прекуване шљиве све више испарава. Угријале су ми се и ноге. Крећем по телефонску картицу, па ћу до мора.

А рат?

Рат је овдје био ближи 08.08.2008. године. Тада је грузијски предсједник Сакашвили, за америчке предизборне потребе одмрзнуо конфликт и напао Јужну Осетију. Тада је и непосредни сусјед Сочија, Абхазија, добила признање независности од Русије. А Грузија изгубила двије покрајине у замрзнутом конфликту. Сада је Абхазија само рута за екскурзије, које се нуде на сваком ћошку.

Рат је сада сјевероисточно одавде. ДНР и ЛНР више нијесу независне, већ присаједињене Русији. Овдје, на овом тргу, већ бар сат удара класични џез из угоститељског објекта именом Кофефорнија. Видим и једног војника на станици, који нешто са негодовањем добацује на призор младића у плаво офарбане дуге косе. Прошао крај њега у тренерци избрендираној као НАСА. Свемирска агенција владе Сједињених Америчких Ентитета. Ништа Роскосмос.

Мислим да Марку Шикуљаку никада у Русији нећу наћи мајицу са тим брендом. Просто је нема. Али је НАСА модерна за облачење као и код нас. Русе, до сада, Американци бар нијесу бомбардовали. Не знам стварно који је нама, па их наш народ, од најмлађег до најстаријег обожава и подражва.

Имам још шест и по сати у Сочију. Устајем и таман се отворила пословница МТС. За 600 рубаља добијеш 35 гига.

Сочи је прави одмаралишни град. Са близу пола милиона становника, не личи баш на Будву.

Сочи је руско Требиње. Најјужнија тачка, на коју се иде по мало топлоте. Дрвеће или грмље банане у читавим шумама. Насади и дрвореди палми, цвјетови јарких боја који миришу по улици. Застајем на једној клупи и посматрам жене крај стабла магнолије. Обехарало је својим љубичастим, меснатим и великим цвјетовима, без и једног листа на себи. То чини да се жене понашају као пчеле. Свако мало застају са телефоном у руци и фотографишу цвијеће. То им дође рилица за визуелни нектар.

Pосебно помаже уколико је већ једна у том послу, сљедећа ће сигурно да јој се придружи.

Адлер – Москва

Идем, улазим у велелпну жељезничку станицу, као и готово свугдјеу Русији. Са колосјека број један (Руси кажу – пут), крећемо након провјере докумената. Увијек се мислим да ћу опет заборавити нешто веома важно. И заборављам. Кесу са храном и водом. Трчим са 78литарским ранцем по станици и на повратку ми кондуктер виче да уђем у било који вагон, јер воз само што није пошао. Црвена заставица се спрема да замијени зелену.

С муком вучем то све до вагона број 3, на готово самом почетку воза који иде од Адлера до Москве. Сада је пун и овај пут нема четири кревета у купеу, већ је читав вагон купе. Једно вријеме немам друштва и могу да пишем. Послије се појављују некаква дјеца која се враћају. Учитељица и мајка у пратњи се извињавају. Биће бучно. Мени не смета. Дјеца мене веселе.

Идемо од Сочија све морем. Пруга иде уз саму обалу, да умишљам како чујем валове. Али не чујем. Сваких мало се појављује пристаниште, мол или просто валобран. Исто тако, прелазимо сваки час неко ушће, неке ријеке. Море је неких 10-15 метара од обале некако блатњаво, тамно од узмуване подлоге. Онда иде свијетло, скоро зеленкасто плава, али након неких педесетак или сто метара, почиње тамно плава боја. Коме се баш гледа, на самом обзорју је једна црна трака, достојна имена овог мора.

Борим се са сном, како се борим од дјетињства. Гледа ми се кроз прозор, имам осјећај да ћу нешто битно пропустити, али ништа се не дешава. Ко зна како је када дува олујни вјетар који најављују до 22 метра у секунди за Сочи и Краснодар вечерас око осам. Стиже ми СМС на руском са тим садржајем. Пруга крај мора сигурно много рђа. Валобрани су битни за сам њен опстанак.

Излазим из воза хиљаду километара прије Москве.

Дан у вагону, ноћ на Дону

Преноћио сам. Пробудио се. У Ростову шљема киша поваздан. У 14 сам договорио превоз до границе. Већ ми је непријатно и при самој помисли на ту руску Сремску Рачу. Увијек се напатим и начекам. Бар на уласку у ДНР.

Ростов је мени већ одавно познат град. И волим Ростов. Могао бих живјети у овом дијелу Русије без озбиљније прилагодбе и носталгије. То сам говорио и раније. Једино се треба навићи на вјетар. Овдашњи Крајишници, по имену Козаци, границу су чували у равници.

Тек негдје на излазу из града видим камион са В. Латиничним В. Фотографисао сам билборде који славе хероје Русије, односно Спецоперације. И стоји један иза. То је готово све.

Тек нешто прије Пјатихатке, видим прву колону војних камиона који иду у сусрет. Бар тридесет. Онда иде застој још много прије Самбекских висова. На једном Камазу, који нас претиче по њиви, отворена је кабина. Виде се сандуци са муницијом. Бијели се чамовина. Шалим се са возачем Александром, да нема смисла фарбати сандуке. Неће лежати у складишту. Иду право из творнице на ратиште.

А идем и ја. Застој ме љути. Чека ме контакт са друге стране непостојеће границе. Проширује се пут према Доњецку и Маријупољу. Застој баш досадан. Јер знам да ћу опет чекати. На граници, која је сад по законима Русије, свега граница зоне борбених дејстава. Прошле године сам прелазио када су њиве биле тек засијане и са оградицама које спречавају вјетар да одува сјеме. Сада су оградице посложене крај пута. Пшеница је као лице необријаног човјека.

До границе виђам војне камионе искључиво са словом В. Галеб изнад ораница под пшеницом. Црно блато са обе стране пута. Борбених возила, као што је било прије годину дана, нијесам видио. Баш да ме демантује, наилази један Панцир-С и оде према дубини.

Доњецка (Народна) Република

Растајем се са возачем и један сам једини који се креће према граници. До степена да питам да ли је пјешачки прелаз овдје гдје иначе прелазим, или негдје друго? Никад, али никад није било овако лако прећи границу, која је данас само контролни пункт. Пуста је, пртљаг не стављам на скенер. Три линије раде и по један је човјек на њима. Долазим и ја. Морао је ипак звати старјешину, али је релативно брзо стигао повратни позив и ја сам прошао даље.

Граница ДНР више не постоји и у колима ме чекају Саша и Алексеј. За мене је сад ово престало бити Сремска Рача. Сад је Павловића ћуприја. Само што нема моста и Дрине. Нема ни Саве. Али има рата. То све компензује.

Крећемо пут Доњецка. Успут видим много више камиона него прије. Можда умишљам. Питам. Кажу не умишљам. Фронт се снадбдијева постојано, ову линију ријетко туку.

Када видиш раскопану земљу крај магистрале ка Доњецку, по аналогији са оним виђеним на путу за Ростов, мислиш да се проширује пут. Цијеви уз магистралу према Доњецку вире из црне, прецрне црнице. Помислиш гасовод. Али не. Водовод.

Доњецк добија воду из резервоара са оне стране фронта. Па су им је заврнули прољетос као нама струју у Бањој Луци 1992. године. И воду добијају од осам до десет навече. Више смо ми добијали струје. Али, и поред тога људи живе у граду. Са све гранатама и ракетама.

Дабогда погор’ло

Али овај пут не идем у Доњецк. Тек кроз Макејевку пролазим и идем према Горловци. Гајишники, како овдје још увијек зову саобраћајце, лове радаром оне који крше ограничење брзине. Улазимо у Јасиновату. Има нека пјесма руска, гдје Клава Кока пјева: Ја виновата. То значи ја крива, али кад год чујем за топоним Јасиновата(ја), ја отпјевам у себи тај дио пјесме. Иако сам мушко. И редовно кад причам руски изостављам то -ја, гдје је нама вишка. Новаја, стараја, глупаја.

Стаљинске зграде, чудно одударају од копача тунела који се прави у локалном машинском заводу. Једна таква машина стоји на постаменту, као споменик у центру града. Дом културе потпуно изгорио. Зјапи црним рупама прозора.

У предвечерје стижем до градске стеле Горловке. Чувеног града који стално броји мртве цивиле. У вријеме СССР је било око пола милиона људи овдје, каже Саша. У вријеме Украјине је опало на 300, а сада још око 200 хиљада људи живи овдје. Раде тролејбуси, градски саобраћај, кад је пао мрак видим да доста свјетала гори на зградама. То је поузданији доказ од Сашиних ријечи.

Соба коју добијам у хотелу Родина је таква да имам осјећај да спавам у нечијем стану. Пет лежаја, двије собе, дневна соба, огроман ходник и купатило са два улаза и једном чесмом. Рјешење какво сам видио у Енергодару. Будим се у том озрачју социјализма из седамдесетих. Зову ме домаћини да сиђем у лоби. Облачим се на брзину и док силазим низ степенице, кроз прозор видим снијег. Да, баш снијег. И пада све до објаве овог текста.

Покушавам да се прикључим на Прву телевизију у Београду. Бар десет пута. Тек када ми шаљу поруку да су одустали, налазим праву везу. Тако српском свијету ни близу нијесам рекао све шта сам имао. Упропастио сам јутро, а сад сам већ у аутомобилу који иде на прву линију. Набавио сам картицу. Има још нешто за рећи.

Писаћу кад се вратим.



Оставите одговор