Спецоперација: Фронт све краћи, оружја све више
Стање на фронту је тренутно такво да је он доста краћи, а испуњенији убојним средствима и људством. Тренутно је то борба два изједначена противника у тренуцима када на терену почињу да падају први сњегови.
Фронт је био активан цијелом дужином, од ушћа Дњепра у Црно море, до мјеста Двурјечнаја у Харковској области и истоименог националног парка на граници са Руском Федерацијом. На полумјесецу који обликује фронт, углавном су данас се одвијали артиљеријски бојеви, са жестоким борбама у Донбасу, од мјеста Спирне на сјеверу, па све до Бахмута на југу овог фронта. Без драстичних помијерања линије, али са иницијативом руских снага. Постоје извјештаје да је руска војска кренула у напад и на запорошком фронту.
Но, ратује се, како је и ред, на информативном фронту.
Оно што је опет вијест, јесте жестока експлозија на територији Запорошке нуклеарне електране у близини града Енергодара. Она се налази под руском контролом, те судећи по досадашњим догађајима, готово сигурно да је у питању дјеловање украјинске стране. Ово изјављујем посебно оснажен чињеницом да је читав свијет видио да су ОСУ у неколико наврата покушале да форсирају Дњепарско акумулационо језеро и заузму електрану, те да је то било у координацији са доласком представника, односно инспектора Међународне агенције за атомску енергију. Но, западни извори ће и даље да остављају недоумицу ко је одговоран на напад на територију под руском контролом, што је пропагандно лицемјерство, које ја себи не могу допустити, рекао је наш Дани(ј)ел Симић, гостујући у емисији Актуелности на Хепи ТВ из Београда.
Иста ствар је и са снимком убиства заробљеника. Припадници 80. падобранске бригаде ОСУ, у околини мјеста Макијевка стрељали су заробљене руске војнике и ти снимци су већ обишли свијет. Инцидент се десио 13. новембра, а западни медији ни данас то не могу објавити као чињеницу.
Према тврдњи руске стране најмање 10 заробљеника, који су лежали везани на земљи, убијено хицима из ватреног оружја у потиљак. До данас, западни медији о томе извјештавају уз упитник, те је британски јавни сервис јуче донио причу која је насловљена са "да ли су руски војници убијени пошто су се предали", мада је прилично очигледно да се у овом случају десио ратни злочин.
У сферу пропагандног рата улази и украјинска објава да је ракета Кх-55 пала на територију под контролом режима у Кијеву, носећи "лажну нуклеарну главу", а не конвенционално експлозивно пуњење, што је Запад одмах протумачио и редовним наративом да Русији нестаје крилатих, односно крстарећих ракета са једне стране, а са друге стране да је у питању упозорење Москве да може посегнути за нуклеарним ударом.
Ово је све у ракетном наративу који се одвијао након огњене хистерије да је Руска Федерација извршила ракетни напад на Пољску. Украјинска страна је и за ратне услове неукусно, броплето и панично изашла са оцјеном да је Русија напала једну чланицу НАТО, послије чега треба да дође до општег рата. Врло брзо је усијану ситуацију охладила сама америчка администрација, те је врло брзо постало јасно да ником не пада на памет да отпочиње свјетски рат због једног класичног дипломатско-медијског спина, у трагичној сијенци смрти двоје пољских држављана.
Из исте ове сфере је и писање Вашингтон поста да је руска страна од Ирана добила сву документацију и да почиње производњу иранских дронова у Русији, како би Иран избјегао могућност да буде осуђиван због војне помоћи у овом сукобу. Западни извори процјењују да је -око 400 иранских дронова већ употријебљено у овом рату, а инсистирање на Ирану, само је појачавање старог наратива са негативцима међу којима је главна Русија, а ађутанти су јој повремено Кина, Иран и Сјеверна Кореја. Сјеверна Кореја је поново извршила тест балистичке ракете, што такође згодно сједа у овај наратив. Ту је била и Венецуела, за јужну хемисферу, мада Мадуро, за којег су САД нудиле 10 милиона долара, извози нафту САД, који се опет не гаде што овако ојачавају Мадуров режим, што је латиноамерички еквивалент побољшавања односа САД и Бјелорусије, рецимо, ако би се та аналогија примјенила на Европу.
О чему се овдје ради, односно како се неко окрутно игра душом и срцем народа који живи на територији бивше совјетске републике Украјине, најбоље се види из сукоба који су имали Владимир Зеленски и Валериј Залужни, предсједник и начелник генералштаба ОСУ.
Зеленски је од Залужног јавно затражио да се престане промовисати у медијима, што је чак и за нас који годинама пратимо ситуацију у Украјини, потпуно прешло границу доброг укуса. Потпуно нескривено Зеленски тражи од првог војника да му не крњи ауру популарности, са јасним показатељем да га доживљава као политичку конкуренцију у будућности.
Ми смо, нажалост, нешто слично имали 1995. године у Републици Српској, када је уз осјећај да се крај рата ближи, нарастао ривалитет између предсједника Радована Караџића и Ратка Младића. Но, ни Залужни, ни Зеленски, нијесу неко ко доноси стратешке одлуке. Оног тренутка када Вашингтон одлучи да се овај рат треба рјешавати преговорима, Зеленски ће то изнијети као своју идеју.
Наставак удараца на инфраструктуру, посебно електроенергетску, очекује се шта ће учинити мобилизација. Ефекти украјинске мобилизације су се видјеле тек у јесен, а јесења руска мобилизација тек треба да да резултете. Ја очекујем да ће доћи до тих резултата.
У Украјини ако нећете да ратујете – идете пред стрељачки строј, у Русији нема те врсте мотивације за одлазак на фронт. Мада су губици велики, мала је вјероватноћа да ће рат ускоро утихнути у корист мировних преговора, закључио је Дани(ј)ел Симић.