Дани(ј)ел Симић

Трећепозивци на геј паради

Ко се први зове на торжествени марш истополне љубави у Срба? Ана Брнабић? Александар Вучић? Ко је присталији да се појави? Жељка Цвијановић или Јелена Тривић? Милорад Додик или Мирко Шаровић? Иако крајњи трећепозивац у овој причи, позван сам да проговорим.

четвртак, август 18, 2022 / 10:35

Јер, прије 12 година обзнаних: уколико се неко јави именом и презименом као организатор параде у Бањој Луци, те докаже како је мотив лична угроженост од насиља, да ћу прошетати с њим на челу колоне кроз Господску.

Но, такав развој догађаја се није десио. Нити је у Бањој Луци икада одржана свечана смотра свих оних који желе да се покажу јавно као тјелесни љубитељи свог пола. Или таквима у подршку. Чак је и тренди градоначелник по мјерама нове ријалити збиље са Башчаршије (Бењамина Казан) и Брисела (Намјесник Шмит), те средњом стручном спремом – децидно рекао НЕ.

Многи то тумаче као наставак "држите лопова" политичког дискурса. Да је то само дио кампање истог мотива и циља. Као и наручени текстови у штампи обољелој од жутице, гдје се исти у љетној сезони везује за тешки кич народњачког ријалитија. Типа Тања Савић. Или талог тог свијета, под налогом Кија Коцкар.

Опет све то прегријано кривичним дјелом патолошко-политичке објаве личног снимка. И то не једног. Гдје се највише разабира ко је љубавник актуелног кандидата за потпредсједника Српске (из реда хрватског народа). А сумња се, нагађа, анализира.

Него, што је то битно?

Управо из разлога што је сасвим небитно!

То, чије је сјеме омогућило Брнабићки да постане "чале", није ничија ствар до ње и њене ортакиње. Кажем ортакиње, јер ми је "партнер" у овом случају исувише љигаво наметнута ријеч невладинићког новоговора. Као да умјесто "распамети ме циганска пјесма", морам бити политички коректан. И држати се ЦД-Рома. Умјесто музике уживо.

То је први корак. Чињеница да престајете причати како сте причали, указује да сте почели и другачије размишљати. А о проблему "педера" мнијемо сигурно другачије него прије деценију. Укључујући и мене.

Али то и даље не даје одговор на питање зашто је то толико битно? Зашто је власт у Србији на противмужеложничкој литији избројала 4.650 православних фанатика, док неки тврде да је било најмање 15.000? Зашто, најпослије, и ја пишем хефтичну колумну, због нечега што ће се под именом ЕуроПрајд 2022. одржати у Сингидунуму тек од 12.-18. септембра?

Зато што сам се, такође посебно пробраног дана, 10.10.2010. године, из правца Аутокоманде попео пјешке уз Карађорђев парк. Јавни превоз није оперисао усљед блокаде центра. Дочекао ме тада призор запаљеног патролног возила МУП Србије. У позадини Народне библиотеке и највеће српске богомоље. Као да сам у Гази или Бејруту. Јавило се чувство страха од безвлашћа. Неосјећено од 05.10.2000. године. Град је тада опет сапет и обогаљен у истинској бици хладним оружјем. Уз учешће коњице, паса и хеликоптера. Само је тада полиција побиједила. Односно држава.

Парада поноса је одржана назор. Уз велику цијену. И тада је јасно да то нема никакве везе са полним опредјељивањем. То је само повод. Рат се водио око крупних политичких питања. Издаје Косова и Метохије, уз суноврат животног стандарда обичног свијета и наставак упропаштавања Војске Србије. На чему је Борис Тадић радио предано још откако се несрећно нашао на мјесту министра одбране.

Он је те године примио делегацију парадера. Након што је сљедеће године отказана, већ 2012. љути Шешељев радикал, Томислав Николић, као напредњачки побједник предсједничких избора, изјављује да следеће године нема оправдања за неодржавање. Као и ја на почетку текста, обећава да ће стати на чело колоне ако затреба.

Тако је и било. Године 2013. одржана је поворка без Томе, али каква је у Грузији исте године заустављена насиљем. Ове године мобилизацијом свештенства. И није случајно што је Грузија на овом списку. Нити што је Србија међу земљама обојених револуција које НАТО преумљује ка чланству, тако што је један периферни друштвени чвор, опет и посебно уздигнут на ниво цивилизацијске битности. И опет ће. По истом обрасцу.

Главни ктитори оваквог и сличних дешавања су искључиво организације и медији финансирани из државних прорачуна и фондова олигарха са Запада. Поступак је једнако урачунат да на првом мјесту провоцира дио Србаља, који се из вјерских или других разлога проналазе у зилотским ријечима епископа Никанора. Не да их позове на дијалог, припитоми, омекша, демилитаризује. Не. Шаком у главу. До потеза из очаја, који их требају уништити као заједницу.

Само тешки лицемјер, покварењак или незналица; обзиром шта пише у Светом писму и црквеним апендиксима, може ишчитати нешто неочекивано у његовим ријечима. Њему дакле Бог каже да је то што "чале" симболише смртни гријех! Који се награђује огњем и сумпором.

Онај ко очекује од истинског вјерника, а у овом случају је у питању ортодоксни владика, да се одрекне спасења своје бесмртне душе због чланства у ЕУ, тај се у погрешној цркви Богу моли. У таквим околностима, позив да се узме оружје дјелује једва нешто мало старозавјетно. Непримјерено можда за атмосферу изграђену иностраним парама, али тако.

Запад је без блама, од секса направио прворазредно политичко, друштвено и идеолошко питање; које служи у потпуно исту сврху, као када се за оправдање оружаних агресија користе људска права. Од Запада виђен и развијен друштвени концепт, тражи се за примјену у Кини. Рецимо. А не иде.

Зато приче о "свјетским и цивилизацијским вриједностима" о које је оглушивање доказ генетске заосталости тог друштва, неодољиво неубједљивошћу подсјећају на рефрене о санкцијама Русији. "Читав свијет" је заправо 45 земаља од 195 дјелимично или потпуно признатих од Уједињених народа. Који имају резолуцију 1244, а ми америчку ордију на Газиместану.

Истополна агенда је стога знатан дио празнине у јами изрованој између Русије и Сједињених Америчких Ентитета. Владимир Владимирович Путин је као дио свог политичког бренда артикулисао став по којем јасно прави разлику између хомосексуалности као уставног права и слободе појединца; у односу на промоцију таквог погледа на живот. Посебно малољетницима. Због тога што Русија брани не само парадирање, већ предвиђа казне за промиџбене активности хомосексуализма, Путин је заклетва и прогресивног и конзервативног Запада. Није само енергетска криза, разлог јасне расјелине у Евросојузу.

Она креће и обичајним и политичким размимоилажењима од Орбана и Мађарске, а завршава са Њемачком и унутрашњим органима. Искрено се запитате до које мјере је дебилизован њемачки гласач, када озбиљно слуша приједлоге да се краће тушира или за вечеру једе суху храну у циљу енергетске ефикасности. А Шолц и други Шмиткови хендлери то сасвим озбиљно предлажу. И нама налажу шта треба да радимо, да би нас потапшали по рамену.

Мој нараштај се сјећа како је то почело са Стивеном Карингтоном из америчке серије Династија. Преко по једног лика у тинејџ серијалима попут Мој такозвани живот или Несташне године, до тога да се на Нетфликсу данас сасвим мирно пуштају средњошколски епскофантастични серијали у којима се хомосексуална омладина љуби у уста језиком, уз софткор призоре путене љубави. Дакле, данас је у култури отказивања сасвим нормално да двојица ђувегија плету језике пред малољетницима, али није нормално да стоји споменик Кристофору Колумбу као хероју.

Али то је њихова унутрашња ствар. Проблем је што је "Лаку ноћ Колумбо" најдецидније поручио противтрамповски предизборни покрет Животи црнаца значе (читај Правда за Давида). На тај начин је гејевина несумњиво повезана са другим америчким извозним идеолошким комплетом. Расизмом. И то онда постаје и наш проблем. Као што нијесам могао вјеровати да није спрдња, већ Бајденов предизборни плакат заиста копира дизање америчке заставе на Иво Џими, само што је замјењена дугиним бојама и на њој нема бијелог хетеросексуалног мушкараца, тако није дјеловало реално да УСАИД финансира предавање о расизму у Драгочају. Драгочају би више легло предавање о хрватским усташама, али они то не помажу.

Потпуно увезан наратив по којем у 21. вијеку постоји расни, а не социјални проблем у Сједињеним Америчким Ентитетима, па црнци који чине 14,8 одсто становништва, чине 38,4 одсто затвореника. Такве исте, политичке лажи које служе за унутрашњи обрачун, експортују се по васцијелом дуњалуку и у случају хомосексуалаца.

Ја их познајем. Имам пријатеље, сараднике, познанике. Сви знају и нико им не прави проблем. Неки су и у браку. Имају дјецу. Ни на који начин у српском друштву данас нијесу угрожени, до степена да се говори о државној дискриминацији и да треба парадирати. Теже је Србима у било којој земљи окружења.

У Карађорђевом парку који помињем раније, не налази се споменик њему, већ један скромни, мени најдражи ратнички споменик у Срба. На њему пише:
"Својим храбро изгинулим друговима.
Варовица – Београд – 1914 – 1915
Трећепозивци VII ПП Нар Војске"

Не мислим исто као прије петнаестак година. Трећепозивци су угрожени. Пјешадијски пукови народне војске. Сад бих парадирао за њих.

Рецимо 9. јануара.



Оставите одговор