Ненад Стевандић
Ненад Стевандић: Зашто Српска мора да живи
Скоро 200 година на Балкану се не пропушта ни једна прилика да се Србима нанесу тешки ударци. 9.јануар је само повод, а сваки нови алиби само разоткрива мржњу и дискриминацију која суштински учвршћује нашу вољу и намјеру да више никад нико не одлучује у наше име против нас.
Године 1915, послије сјајних српских побједа у Балканским ратовима, у Загребу на тзв. велеиздајничким процесима осуђени су на смрт десетине Бањалучких интелектуалаца и патриота. Спасио их је шпански краљ Алфонсо XИИ својим успјешним апелом аустроугарском суверену. Радило се о вербалном деликту.
Годину-двије послије није било никога да Србе спашава од клања и погрома од Баније до Грчке, али вратили смо им све на Кајмакчалану и великодушно дали слободу својим комшијама који су нас уништавали заједно са Аустроугарском.
Није било другачије ни у Другом свјетском рату гдје је највише убијених било са данашње територије Републике Српске (Козара, Стара Градина, Брод на Дрини, Шушњари, Пребиловци, Дракулић, Гаревице…), ех колико би се јама и стратишта могло набројати…
И онда братство и јединство са, да не набрајам са ким…
И финале 1991-1995 нас потомке страдалника и антифашиста сатанизоваше и пред историјом оцрнише потомци шуцкора и фашистичких слуга чија имена и данас носе многе улице у Сарајеву.
Велики свијет у доба првог интернета и ТВ монопола, ни ријеч ни мук не прозбори док су нам ускраћивали кисик тек рођеним и брзо умрлим бебама. Чак су малу Републику Српску бомбардовале најмоћније државе свијета. Пробој Коридора је наша епопеја али и Божија воља. Око 24 000 погинулих, хиљаде несталих, десетине хиљада рањених и преко 200 000 расељених, процентуално одговара сличним бројевима код друга два народа, али само српске жртве нису добиле пијетет као што ни Српске сузе нису добиле разумијевање.
Неко вријеме смо патили и трпили, а онда смо се окренули себи. Упркос традиционалним српским подјелама, почели смо да враћамо отето и добијамо подршку са стране. И Србија је немјерљиво ојачала. Високи представници који су некад, додуше уз подршку тенкова којих више нема, одлучивали о животу сваког појединца и проводили над нама политички апартхејд, сад кукају јер не само што их ми не признајемо већ их малтретирају Русија и Кина.
Објективно и обе стране Дрине су сад српске, било са стране Србије или Републике Српске, а подмукли и злочиначки планови о граници на Дрини су потрошени, излизани и нереални.
Мржња из Сарајева зато куља ка експлозији, исукане су санкције као пријетеће сабље, а ми Срби славимо, пјевамо и Бога ми, се не дамо.
Зато Српска мора да живи!