Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Руски гас стигао до Раче – Српска у Милошевцу плаче

Посјета српског члана Предсједништва БиХ Владимиру Путину, получила је више занимања јавности у смислу спиновања је ли се уопште десила, да је и портпарол Кремља, Димитриј Песков, осјетио потребу потврдити је саопштењем. Као и обично, није обраћена никаква, посебно аналитичка пажња, на могућности сарадње са Русијом и значај или изводљивост пројеката који су помињани.

четвртак, децембар 9, 2021 / 05:34

Добри односи са Русима и неприпадање ЕУ и НАТО, за Српску и Србију имају и својих стратешких предности у односу на регион. Једно од првих питања је енергетска стабилност. Америка води гасни рат против Русије, али суштински и против Њемачке, силеџијски захтијевајући од својих савезника да не послују са Москвом. Оспоравањем гасовода Сјеверни ток 2, чије пуштање у рад се непрестано одгађа, изазвана је паника у Европи почетком ове зиме и велика енергетска криза на тржишту.

Овај гасовод подуплава поравнање интереса Берлина и Москве, истовремено елиминишући транзитне земље склоне уцјенама, као што је Украјина. Кијев је годишње добијао око 2,5 милијарди долара као накнаду за транзит. Данас отворено паниче зовући у помоћ Њемачку и САД, јер нема назнаке да ће Русија продужити уговор који истиче 2024. године. Што посматрају као економску катастрофу.

Данас Русија коначно обраћа пажњу на дешавања у Дејтонској Долини Плача и по први пут видимо офанзивну дипломатију, која вуче конкретне потезе и даје резултате. Зато никад није било битније да се буде на вези и испипава могуће расположење Кремља. Њихови планови треба да буду у што већем постотку поклопљени са нашим, да нас неприпремљеност, непромишљеност и неусаглашеност са далеко већим партнером не би самљела и изгазила на маргинама свјетских промјена.

Непосредно након посјете нашег представника Москви, најављена је војна сарадња Русије и Индије. Како у области маневара, тако и производње наоружања у индијским погонима. А то знатно помијера карте на геополитичком столу, јер САД пријете санкцијама и Индији, са којом због Кине имају релативно добре односе.

Зато је кључно политичко питање наставак политике неприступања НАТО, око којег треба да се консензусно изјасне сви политички чиниоци у Српској. Неозбиљно је очекивати подршку Русије, уколико не постоји јасан правац дјеловања у овом случају. Умјесто тога, ми имамо недемантоване изјаве највиших дужносника у Српској, које би преговарале са Кристијаном Шмитом и/ли признају термин "геноцид" за дешавања у Сребреници. Истовремено, Американци испоручују муслиманима четири војна хеликоптера у Рајловцу, јачајући њихове силејџијске капацитете.

Антисрпски блесаво је калкулисати таблоидно-дневнополитички о Додиковом топлом или хладном пријему у Москви. Ако узмемо у обзир могућност да га на било какав начин прими у тако кратком року и великој потреби, рецимо, Џозеф Бајден, Борис Џонсон или Емануел Макрон; ту се на првом кораку види ко је савезник, а ко насилник.

Приликом Додиковог састанка са Милером од Гаспрома, могли смо чути изјаву да "ништа не може угрозити гасовод Рача – Бања Лука". У свјетлу хистерије око уговора са Србијом за хидроелектране на Дрини, питање је да ли би са градњом, све да почне сутра, ишло баш тако глатко и без пакошћења из Сарајстана. Имали смо ситуацију да је вршена опструкција увоза јефтинијих руских лијекова на домаће тржиште, зашто не би и природног гаса, уколико то од Башчаршије затраже Американци?

Гасовод кроз Српску је требало градити паралелно са изградњом Турског тока, јер је сваки дан сада губитак у искориштавању предности плина, који је из Сибира дошао у Зворник. Заобилазећи Украјину и Мађарску, преко Турске и Бугарске.

Бања Лука истински заостаје. Док Загреб и Сарајево могу већ неколико деценија имати бојлере на плин, у Бањој Луци се и даље приповједају бабље гатке о опасности од плинске боце у кухињи. Запуштена, асиметрична и неодговарајућа инфраструктура Српске, још увијек слиједи правце АВНОЈ-евских петољетки и потреба СФРЈ република. А географија се веома промијенила.

Долазимо у ситуацију да најављујемо гасовод по правцу по којем од завршетка рата нијесмо у стању направити жељезничку пругу. Колико год била срамота да од Бање Луке до Беорада не можете доћи возом без проласка кроз непријатељску територију (не рачунајући Брчко), још је већа срамота да се озбиљно прича о репарацији пруге Зворник – Бања Лука, што никако не одговара нашим интересима.

Пруга до Србије је стратешки битнији пројекат од и једног до сад направљеног аутопута. А неколико пута јефтинија. Зато, да ли сами можемо вјеровати у своју инфраструктурну, индустријску, безбједносну будућност; ако нијесмо у стању од 1995. године направити стотињак километара пруге од села Милошевац до Бијељине, чиме би Српска добила жељезничку кичму?

У сарадњи са Русијом, предуго и преозбиљно се понашамо као просјаци којима они требају нешто дати. Умјесто да одрастемо, па почнемо размишљати шта им можемо продати и у политици, и у привреди. Уз чист рачун, за дугу љубав.



Оставите одговор