Александар Ђокић: О ћирилици

За мене главни фактор у одабиру између ћириличног и латиничног писма јесте естетска привлачност ћирилице. Мој доживљај српског писаног језика је такав да ми просторна сабијеност латиничних слова узета скупа са навалом многобројних квачица једноставно не дозвољава употребу латиничног писма, које сматрам неподесном за српски језик.

Примера ради, читање текстова на српској латиници ми представља праву непријатност, док ми сагледавање текста на српској ћирилици причињава задовољство, једнако оном које пружа било које правилно решење у пољу дизајна. Ћирилично писмо правилно изражава сваки глас у српском језику (њ,љ,џ,ђ уместо кабастих њ,љ, џ и дј), ћирилична слова су такоће естетски привлачнија од латиничних са квачицама и одражавају калиграфску лепоту историјских видова ћирилице који су претходили новој српској (ћ и ђ су предивни примери тога). Ћирилична слова су пространија те чине читање текста пријатнијим за очи и омогућавају лакши летимични преглед његове садржине, док брзи поглед на латинични текст наликује на неку шуму изувијаних змија са магарећим ушима која посвуда штрче.

Секундарни фактор је идентитетски. Историјски гледано, служе се различитим облицима ћириличног писма они народи који су испрва били под културним утицајем Источног римског царства са средиштем у Цариграду, а доцније и Руског царства услед пада Балканског полуострва под власт азијатских Османлија, док латинично писмо користе они народи који су се нашли под утицајем Западног римског царства, а касније германских народа који су дуго времена доминирали западним делом Европе.

Ови културни утицаји најчешће су испреплетани и са већинском вероисповешћу поменутих народа и поделом хришћанства на православно и римокатоличко. Српска средњовековна државност јасно је смештена на исток Европе у овој подели и развој писмености српског народа сав је упућен на ћирилични Исток. У време националног буђења модерних балканских нација, тамо где су припадници српске нације слободни – у устаничкој Србији и старој Црној Гори и Брдима, они за званично писмо свакако бирају православну црквенословенску ћирилицу. Дакле, и у модерно доба политичка српска нација опредељује се за ћирилични Исток.

Стварањем модерног заједничког културног простора међу српском и хрватском политичком нацијом долази до појаве и српске латинице, која је ништа друго до груба транскрипција српске ћирилице, која јој претходи. Мој је став да Срби и Хрвати припадају истом етносу, то јест народу, али различитим нацијама. Јасно је да ове две нације и данас говоре једним те истим језиком. Будући да се хрватска нација темељи на западном усмерењу и римокатолицизму, а српска на источном правцу и православљу, одабир два писма за један језик је био логичан. Претпостављало се да ће Хрвати писати латиницом, Срби ћирилицом, али да ће обе нације као део истог народа моћи да разумеју једна другу. На тим основама се ствара и функционише монархијска Југославија, која је као идеолошки циљ имала стварање једне нације на основу једног народа (југословенске). Отуда сав централизам и ауторитарност у владавини краља Александра, чију су визију подржавали већински део српске културне елите и грађански прогресивни део хрватске културне елите (упитно да ли је икада био већински).

Док ће у првој Југославији већина српске културе свеједно бити на ћирилици, тај однос се мења у другој Југославији, која парадоксално није пред себе ставила изградњу јединствене нације, већ праведно социјалистичко друштво уз поштовање свих политичких нација једног етноса, укључујући ту и званичну подршку новим националним пројектима (који засигурно нису изникли на празном месту, али се и не би развијали тако брзо без званичне потпоре).

Страхујући од смене режима, назване контрареволуцијом, југословенске комунистичке власти су највећу политичку претњу свом опстанку виделе у српском национализму, као антикомунистичкој и већински демократској сили. У складу са тим вођена је политика модернизације српске нације, која је спровођена кроз вестернизацију, јер је и сама Југославија била примарно окренута Западу, а парадоксално не комунистичком Истоку. Отуда ће апсолутна већина културног садржаја не искључиво тамо где живи српска нација, већ и у самој Србији, бити на латиници. У том периоду ће латиница почети да се схвата као културно писмо, наспрам анахроне ћирилице, којој је место у манастиру, а не у савременом секс-рок Београду.

Тај доживљај латинице као културно супериорне и једине прихватљиве за урбаног образованог човека сигурно и данас представља главни фактор у одабиру латинице међу грађанима Србије. Једини начин да се овај фактор обезвреди јесте стварање модерног културног садржаја на ћириличном писму. Императивно је у оквиру креативног процеса било то објављивање чланака, романа, или прављење мимова користити ћирилично писмо, те тако са њега скинути незаслужену стигму неке уображене руралности и назадности. Други фактори који објашњавају преферирање латинице повезани су са чињеницом да се просечан човек приликом преношења информација и комуникације са другима не води естетским или идентитетским факторима, већ су му главни једноставност, брзина и ефикасност. Српска латиница не истискује у тој мери српску ћирилицу у неформалној комуникацији, колико их обе надмашује ошишана латиница. Она задовољава сва три практична фактора – једноставна је за коришћење на сваком електронском уређају за комуникацију јер је довољно постојање америчке латиничне тастатуре, куцање на њој се одвија по навици употребе брзо и њом се ефикасно преносе базичне информације јер примаоци порука (широм бивше Југославије) такође разумеју о чему се ради.

На заштити ћирилице као службеног писма у 21. веку се интензивно ради. Највећи помак у тој сфери налазимо усвајањем Устава Републике Србије 2006. године у коме јасно стоји формулација: "У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо". Даље је ово питање регулисано Законом о службеној употреби језика и писма усвојеном 2010. године у коме се таксативно прописује коришћење ћириличног писма у службеној употреби.

Новим Законом о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма делимично се дуплирају неке одредбе поменутог закона из 2010. године са одређеним допунама. Изменама и допунама закона из 2010. године могла је прецизније бити регулисана ова материја, али је режим у Београду одлучио да усвоји нови закон у пропагандне сврхе. Занимљиво је да ово непотребно усвајање нових закона уместо измене старих није резервисано само за поменути закон о употреби ћирилице, већ је исто учињено и са Законом о заштити потрошача, Законом о трговини, Законом о играма на срећу и другим сличним актима, који су усвајани као нови закони, док је њихов текст минимално одступао од укинутих законских решења. Очигледно је да се режим у Београду служи методом штанцовања закона не само у пропагандне сврхе, већ и да би симулирао законодавну и реформску активност пред посматрачима из Европске уније.

Међутим, уз сву добру вољу, држава може да пружи ћирилици само формалну заштиту. Једини прави чувар било ког писма могу бити његови корисници. Државна подршка прави од ћирилице формално писмо, док латиница свеједно остаје културно-уметничко писмо и средство приватне комуникације са надмоћним положајем. Оно што држава може додатно да уради јесте да обавеже произвођаче електронских уређаја који послују у Србији да на фабричким подешавањима опскрбе сваки свој уређај за комуникацију српском ћирилицом.

То би свакако помогло при одабиру ћирилице у односу са практичним факторима једноставности и брзине. Радикалан потез на који би могла да се одлучи држава било би избацивање српске латинице из образовног система, одузимањем истој формалног статуса. Иако се грађани Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске и данас служе једним истим језиком, на нивоу политике створена су четири различита национална језика једнаке садржине.

Сходно томе, ако постоје хрватски и босански језици искључиво са латиничним писмом, зашто српски језик наставља да користи оба писма у случају политичке подељености језика? Треба тежити језичком јединству и поновној стандардизацији заједничког језика, који се некада звао српско-хрватски језик. Уколико се други субјекти, који се као матерњим служе тим једним језиком, противе заједничкој језичкој стандардизацији, ништа не обавезује српску нацију да одустане од формалне употребе латиничног писма као излишног.