Ту је и Дане Чанковић са, наравно, теоријом завјере

Одговор се састоји између осталог и у блокади функционисања заједничких институција БиХ а све док оне, заједничке институције не одбаце такав наметнути закон или га прогласе ништавним. У том смислу и СНП – Избор је наш даје подршку јединственом и храбром ставу српских политичара да се одбрани истина и не само о злочину у и око Сребренице, већ уоште о разбијању СФРЈ, као и о рату на цијелом простору бивше СР БиХ, јер ће се тако најбоље одбранити Република Српска која је гарант опстанка Срба на тим просторима.

Покушај наметања таквог закона представља наставак политике "завади па владај" која се спроводи, у овом циклусу, од разбијања СФРЈ преко рада политичког и неправедног Хашког суда и неуспјелог покушаја да се у СБ УН усвоји енглески приједлог резолуције о геноциду у Сребреници. Такву политику води малобројни али моћни центар свјетске моћи који контролише у значајној мјери Енглеску, САД, НАТО, дио Ватикана… банкарски систем, управља свјестским политичким догађајима, економским стањем у већем дијелу свјетског друштва, многим међународним организацијама, наметање њиховог система вриједности и наравно безусловним располагањем  свим свјетским природним ресурсима, а све у циљу поробљавања човјечанства са крајњим циљем стварања њиховог наликчовјека.

Тај процес је дуготрајан, сталан, са већим или мањим успјехом, понекад присутним привременим поразом, али никад са изгубљеном намјером да то тако и уради. На том путу стао им је српски народ који по својој природи идентитета (четири фазе: страдање, трпљење, отпор и побједа) пружа отпор против неправедних најјачих сила актуелног времена. Успут речено, руски народ и праведно човјечанство, ако Бог да, неће никaд заборавити историјску позитивну улогу српског народа која им је купила драгоцјено вријеме и на тај начин помогла у спречавању споменутог центра моћи да изолује Русију од читавог свијета. (И Кина је тада била скоро под њиховом контролом.) Сада је ситуација другачија, а Русија показује снагу и жељу да се одупре неправедној па и изопаченој глобализацији, пружајући помоћ у том отпору онима који помоћ затраже.

Успјех у наметању таквог закона српском народу значио би и успостављање правила да се наметну накарадни закони и свима другима, а који би суштински мијењали истину, традиционалне и природне вриједности друштва. Зато бошњачки народ који има исту генетску основу као и српски, треба да спозна узроке и посљедице покушаја наметања закона о забрани негирања геноцида. Инсистирање на таквом закону значило би да се инсистира на непремостивој препреци у остваривању иоле добрих односа између Срба и Бошњака, а може, не дај Боже, изазвати и поновне сукобе, па и проширити их на сукоб православља и ислама, на чему управо ради споменути центар моћи.

Бошњаци, муслимани, морају знати да ће Срби одбранити своје историјско достојанство и да никада неће прихватити етикету да су вршили истински злочин геноцида. Срби су чинили злочин, мање у даљој, а више у скоријој прошлости, некада из освете, тешка срца, али никада из задовољства. Најтеже злочине чинили су они Срби који су се одрекли вјере, одрекли Бога. Да би смо дали озбиљност новонасталој ситуацији, можда би било добро да народ одговори – Да родољубиве невладине организације организују митинг на Тргу крајине у Бања Луци, Народ говори – Одбранимо истину, одбранимо Српску, одбранићемо себе. На том митингу не би говорили политичари већ представници НВО и обични људи из народа. Знамо да још има оних који кажу – Крв дајем за Српску.

Сваком нормалном Србину и Бошњаку бољи је међусобни мир него рат који одговара оним силама које хоће да загосподаре нама и нашим природним богатствима.

Било би занимљиво чути одговор Бошњака, муслимана на размишљање – Договорити се о БиХ имају легитимно право и легитимни интерес само Бошњаци и Срби. Живјели су на том простору вијековима, од вајкада, иако су понекад мијењали вјероисповијест. Што се тиче Хрвата, њихов статус треба везати за статус Срба у Хрватској и обрнуто (у више досадашњих текстова сам износио разлоге за такав став). Проширујући такво размишљање, а у најкраћем речено, какав би одговор био Бошњака на приједлог да се формира унија, државна заједница Дејтонске БиХ, Црне Горе и Србије. Она би омогућила, прије свега мир, брз економски напредак, слободу кретања људи, капитала, услуга, политичку стабилност, а огромна већина Бошњака, муслимана, Црногораца и Срба живјели би у јединственом економско–политичком простору.

Наставак овог текста само на први поглед нема везе са његовим првим дијелом.

Завјера против Републике Српске и од стране српских политичара?!

Српски политичари у овом стању саборности, а које је посљедица Инцкове одлуке о наметању закона, требају обратити пажњу како доћи до излаза из још једне зоне опасности по Српску. Одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа (Бошњака, Срба, Хрвата) и у Бошњачко-Хрватској Федерацији и у Репулици Српској јесте правно проблематична, нелегитимна иако је легално донесена.

Она у темељу руши Анекс IV Дејтонског спразума, извор је проблема и других штетних одлука. Дала је правну снагу и упориште за Вијеће народа у Републици Српској (ентитетима), као и за укидање химне и грба Републике Српске (Боже правде и грб Немањића), па чак и за укидање Дана  (Девети јануар) РС и много тога још, са крајњом могућношћу да се промијени њено име, односно да се укине Република Српска. То би све било правно утемељено кроз наведену одлуку о конститутивности коју је прихватила Народна скупштина Републике Српске у априлу 2002. године.

Дакле, јавно оптужујем све српске политичаре, који су учествовали у прихватању такве одлуке, а и дан данас нису јавно и конкретно против ње, да раде свјесно или не на нестанку Републике Српске. Излаз из тако тешке ситуације по Српску постоји.  У више наврата сам писао о томе. Један од излаза јесте и доношење новог Устава Републике Српске који би се заснивао на Анексу IV Дејтонског споразума, одбацујући све што је наметнуто или што су у амбијенту страха наши политичари кроз институције прихватили. То би била и могућност којом би се вратили симболи Републици Српској, симболи које српски народ воли.

Да ли ће српски народ, обичан човјек, који је спреман погинути бранећи Српску, моћи разумјети српске политичаре, који су материјално све богатији, а довели су Српску у такву опасност, остаје да се види.