Дарко Ристов Ђого: Ко ће бити ДПС?

Припадање једном народу не састоји се само из субјективног осјећаја појединца, мада је за припадање свакако неопходан и тај осјаћај. Дакле: народ јесте трајни плебисцит људи који му припадају, али људи могу слободно да промијене своје одлуке, нарочито уколико су им те одлуке непријатне, а осјећај припадања слабо изражен.

понедељак, јун 21, 2021 / 13:27

Сви знамо такве људе који су слободно изабрали да више не буду Срби (иако су рођени у српској породици) као и оне који су управо изабрали да буду Срби (иако нису рођени у српској породици). Шандор Петефи и Ђорђе Вајферт су најбољи примери такве разлике. Дакле, народ јесте слободно припадање једној заједници: ако не желиш више да јој припадаш – нико те на то не може натјерати. Зато је, рецимо, политички ефикасно подсјећање на српску прошлост многих данас бивших Срба у редовима ДПС-а само као начин да се покаже њихова лична недосљедност, али то њих не чини било каквим "објективним" Србима.

Народ је слободно припадање једној Заједници. Тај дио одређења је важан јер такође осликава да сам осјећај субјективног припадања није довољан. Већ деценијама у Црној Гори постоји један комформистички наратив – такав да је опуштао и релативизовао моменат издаје и напуштања онога старог идентитета и код Срба (понекад и код нас свештеника) и код бивших Срба. Сигурно смо се сви сусрели са њиме: "Мило је Србин, али он то зато што мора", "Ацо је Србин, него, шта ћеш, покренули бизнис, па мора тако", "Свето је Србин, неће он на Цркву никада.", "Филип је Србин, нека има и неко наш у ДПСу", "Душко је Србин, да видиш какве су му пјесме биле на свадби".

"Божена је Српкиња, ово је нека прича наклољенија нама Србима" Наставите низ својим комшијом који се читав живот "крио" да би "помогао браћи". Има ту потресних момената, равних оном моменту из Мешиних "Сјећања" када говори о забораву браће Вујовића који су прихватили вјеру освајача да би помагали браћи да би се са временом заборавили, поунутрашњили нову стварност и заборавили и браћу и разлоге "прилагођавања" новој ситуацији. Овдје већ долазимо до битне поенте припадања: народ је етичка категорија.

Начин на који ми гледамо себе, своју прошлост, садашњост, будућност. Народ је заједничка етичка перспектива. Ми можемо да сада просуђујемо ваљаност политике цара Стефана Душана или Стефана Твртка, да размишљамо о Карађорђевићима, Обреновићима и Петровићима, али унутар једне перспективе. Унутар једног себепоимања.
Зато проблем који нам оцртава доношење декларације о геноциду у мјесту рођења моје мајке није ствар само политичке природе.

Још једном се показало да се вазални карактер сецесијом и преваром стечене (непостојеће) "незавиности" политичког ентитета истоименог негдашњој српској краљевини мора изнова и изнова конституисати на премисама деполитизације и делигимизације српског становишта у мултиперспективизму једне политичке агоре. Народски: опет се гласало да се може бити и мислити било шта и било како, осим отворено српски. То је – за све сањаче, плаћене и залуђене, временске машине којом би се успоставила нека "другачијесрпска" Црна Гора прије 1918 – подсјетник на вазални катактер творевине коју глорификују као и на србофобију као минимум политичке коректности и друштвене кохезије свих осим самих недвосмислених и неприкривених Срба.

(Реторички трик којим се, након гласања о геноциду додала квази-обзирна одредница о томе да ниједан народ не може бити геноцидан трагикомични је детаљ куповине сопствене и гласачке закржљале савијести. У истом тексту у коме – свјесни полтичке тежине својих ријечи – кажете да је један политички ентитет настао једним чином који је окарактерисан као "геноцид", тврдите да је све у реду што се тиче народа који чини духовну супстанцу тог ентитета. Напишете: ти људи су злочинци, а у сљедећој реченици: сви људи су добри! У питању је истовремено полтички трик, али и отужни омаж глобалистичко-њуејџерском тоталитараизму као суштинском оквиру у коме се тренутно креће политички и вриједносни наратив свега што је од таквих актера и настало.)

Овдје долазимо до још једног момента важног за питање народа и идентитета: осим субјективних припадања и етичке перпскетиве, народ јесте мета-перспектива, циљ, а не средство. Баш зато су све "мета-перспективе" ("не знаш ти зашто он то ради!" "стрпљен – спашен") разумљиве само ако не нарушавају народ као етосну заједницу, као заједнички поглед на себе. Стрпљење је пут ка спасењу само ако видиш и назиреш спасење – ако је стрпљње други назив за вазалство, еуфемизам за зону удобности у којој процеси иду мимо нас, наш народ трпи, инхибира се страх у немоћнима из нашег народа, а силници траже само толико – да их сачекамо да опосле до краја оно што су почели – онда се стрпљење и трпљење не успостављају као било каква тактика већ као утјешни психолошки систем којим себи на кредит разгађамо истину: нисмо исто што и онај брат поред мене који отворено говори и свједочи. Наши су се етоси и етноси разишли: не гледамо се исто.

Зато питање свих питања није само ко ће или неће са онима који је Црква искључила из њеног светотајинског живота или им је чак забранила да због прогона Цркве уопште ступе у њене спасоносне воде. То ће нам будућност показати, а садашњост већ нешто говори. Питање јесте: ко јесте у суштини исто што и ДПС, ко ће са нама пјевати српске пјесме, али да га не чују, ко бити Србин али неће "србовати" тамо гдје србовање не значи кафанску раскалашност већ гутање сузавца, ко ће бити Србин, да се не зна и да га заједништво са мном јавно не обавезује. Ко ће бити Србин и градити на србофобији засновани Монте Негро.
Народ је, као што рекох, заједница, етос, перспектива, слобода.



Оставите одговор