Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: ДВАНАЕСТ АПОСТОЛСКИХ ГОДИНА

Фронтал.РС (Републике Српске) испунио је туце година свог рада. Преживјевши их активно, као истински независно гласило. То би, природно, свугдје било овјенчано слављем. Но, наш је вијенац трнов.

Крвопуштајући и патећи, јер је српски народ у духовном и културном смислу готово ишчезао. Очување његовог писма са пет (љ,њ,џ,ђ,ћ) изворних, само његових слова, један је од наших главних програмских циљева.

Но, наш је циљ био и остао да будемо живо и међу савременицима познато гласило. Не обредна ниша и дигитални музеј једног изумрлог народа. Чије вође естрадно србују, док они и њихова дјеца отварају приватне фирме латиничних логотипа, преко којих извлаче буџетски новац.

За један мали народ, ни са десет милиона припадника, запрепашћујуће је колико суштински нијесмо онај исти од прије тридесет година. Бар толико памтим без препричавања других. И потпуно смо другачија дружина. Измијењена на горе. Због тога у све јаднијем економском и друштвеном стању.

Колико су Срби заглупљени и од самих себе одрођени у раздобљу 1941-1991, а самим тим потпуно бесловесни да увиде свој дугорочни интерес и начине програм, бар једно три пута више су затрти као духовно биће од 1991. до 2021. године. Или, да будем прецизнији, од 1995. године. Након кратког, стихијског и крканског васкрса.

Не само Милошевић, Мартић, Караџић, Младић… већ и историјске личности као Свети Сава, цар Душан, кнез Лазар, краљ Твртко, Карађорђе, Његош, Вук Караџић, краљеви Никола или Петар, војводе Вуковић, Мишић, Бојовић, Јуришић; тешко су увредљиве смарачине. Или туђе наслијеђе које се не смије својатати. Ко их помиње, ширитељ је фашизма и геноцидаш. Мрачњак и генетски зликовац којег треба истријебити у име људских права и мултикултуралности.

Срби, као колективитет, данас су лак плијен. У непамети системски унапређивани глупандери. Добровољци за жртве. Мазохистички фетишисти. Самоупљувачи. Кукавичке удворице. Без икакве иницијативе и промисли будућности.

Наши водећи појединци, као и читав народ, духовно су хибрид латинизованих југопатолога са комплексом јадничке невољености. Воде рачуна искључиво о томе да што мање изражавају своје поријекло, ако није у питању спортска утакмица или предизборна кампања.

Данас Срби нијесу лажна опасност у виду србокомунистичке југо-солдатеске. Четничке армаде којом командује Стипе Месић. Сораби су бркајлије у розе штиклама. Матроне опасане пинк дилдом. Једино им је, уз ружичасту боју заставе, команда иста.

Они, а да их нико ништа и није питао, унапријед говоре да смо "сви једнако криви". Пишући само латиницом "да би их разумјели у региону", непрестано врте о "два писма као богатству народа". И то онима који користе само једно. Као што им је и кривац само један.

То је наш стварни усуд и проклетство.

Ти полтрон-Југословени.

Зомбизовани некрофили што су се приучили и промуцали енглески, али је њихов бај-д-веј свијет до Загреба. Од душмана плаћана колаборационистичка аристократија, која за буџетски новац брзоплето спаљује мостове, да се не можемо вратити себи.

За Србље је кобно, што за разлику од већине свјетских народа, који су некад у повијести постали објекат за кљуцање, више немају искључиво право ни на своју историју и територије, а поготово језик у који би се вратили по пресабирање и обнову.

Тако је разликовно обиљежје и исходиште наше националне нарави у односу на непосредно окружење још само – СРПСКА АЗБУКА. Једино она, јер њу једино нико не жели, као ни петокраку.

А она је, за разлику од петокраке, у српском народу – ИЗУМРЛА.

То што Фронтал.РС уз неколицину других још држи пламичак, то је хвале вриједан, али недовољан напор. Политичка елита је против српске културе. Наше вјерске вође пишу латиницом мимо сопственог устава. Невладинићи који отворено пљују све што је српско, зачас се пресвлаче у угледне српске домаћине у државној служби.

Али није само то узрок крвавог чела и сангвинираног погледа Фронтал.РС.

У посљедњих дванаест година и ко је читао, више не чита дуге, аналитичке текстове. Нема се ни времена, ни снаге. Када вам је суштина уређивачке политике неповлађивање масмедијском кичу и укусу свјетине, чак ни у нивоу србских правописаца, естрадних квазиправославаца који слушају Гару и Цецу као латиничне српске мајке, онда свјесно и добровољно идете у нетржиште и мањину.

Шта сте ако немате латиничну варијанту за гуглање, имате судски потврђене лопове и копиранте, а за 12 година нијесте спонзорисали ни један текст на друштвеним мрежама, јер учите о дигиталном суверенитету? Неморално вам је да уплаћујете муницију вашим злотворима и промовишете их бесплатно.

Додамо ли још да бар двије године користимо преко 90 одсто наше фотографије, а за осталих 10 имамо одобрење аутора, онда смо ми прије неки научно-истраживачки институт који воде вјерници.

Зато је можда још само мене изненадило када ми је уредник Марко Шикуљак рекао да су моје методе, начела и живот – монашки. Прво сам се насмијао, као и сви други којима сам то пренио. Но, кад сам премотао у глави свих ових дванаест година, налазим да ту нема шале.

Старозавјетни и новозавјетни пророци, колико год данас били слављени или посвећивани, заправо су били омрзнути и прогањани од свог народа и савременика. Били конзервативци јудаистичке вјере и писма, или револуционари чини-другима-што-желиш-да-и-они-теби-чине учења, завршавали су овоземаљски живот каменовањем или распећем.

У овоземаљском смислу, свјетовно, за ових дванаест година како апостолски пожртвовано чувамо остатке остатака српског писма и мисли, позивам све који сматрају да Срби не би требали изумријети као аутохтон народ, да нам уплате донацију. Не колико год, већ што више могу.

Грехота је заиста да, у Српској и под оваквим условима, радимо и преживљавамо искључиво се такмичећи на слободном тржишту.

Амин.