Уставносудска превара стољећа: Неуставно преузимање легислативне функције од стране Уставног суда БиХ (4)

И овдје ћу навести само један примјер неуставног понашања Уставног суда Бих, јер је сасвим довољан.

уторак, март 9, 2021 / 05:54

Наиме, када тај суд самовласно прибави себи "право" да донесе своја Правила у којима каже да наводно само он може да доноси прописе који се тичу његовог рада и његове улоге, онда је одатле само корак и до тога да тај суд себе претвори у законодавца.

Учинио је то у већ наведеном предмету број У 44/01, у којем је 22. септембра 2004. године донио одлуку која је постала закон у Републици Српској, замијенивши дотадашње одредбе њеног Закона о територијалној организацији.

Том одлуком Уставни суд БиХ је, између осталог, прописао да се назив "Град Српско Сарајево" замјењује називом "Град Источно Сарајево", назив "Српско Ново Сарајево" се замјењује називом "Лукавица", назив "Српска Илиџа" се замјењује називом "Касиндо", назив "Српски Сански Мост" се замјењује називом "Оштра Лука", назив "Србиње" се замјењује називом "Фоча", назив "Српско Орашје" се замјењује називом "Доњи Жабар", итд.

Ова одлука је била закон у Републици Српској све до 2009. године, када је Народна скупштина Републике Српске донијела нови Закон о територијалној организацији Републике Српске, у ком су само поновљена правила из наведене одлуке Уставног суда БиХ.

Из претходног излагања може се поуздано закључити како су вријеме и догађаји од завршетка грађанског рата у БиХ до данас обиљежени насиљем НАТО и ЕУ (једном ријечју Запада) на овим просторима, њиховом индоктринацијом критичне масе овдашњег српског становништва, сервилношћу тог становништва и власти у Републици Српској, као и одсуством правилне реакције Русије, која је све то мирно посматрала иако према Дејтонском мировном споразуму и она има право да овдје код нас размјести своје снаге, заборављајући да тиме омогућује Западу да овдје изгради своју залеђину и да се онда још сигурније приближи њеним границама, у намјери да се на крају обрачуна са Русијом и порази је, што је коначни геостратешки циљ НАТО-а и ЕУ.

Поред тога, претходно излагање показало је и да је постдејтонско вријеме у БиХ обиљежено бескрупулозним насиљем, преварама и злоупотребама не само од стране високог представника него и од институције Уставног суда БиХ, чијом самовољом су наметане уставне и законске норме, којима је радикално ревидирано уставно уређење са коначним циљем да се деконструише и тиме разори Република Српска.

Због те радикалности Уставни суд БиХ је постао неуставни уставотворац, чиме је у пракси доказана истинитост запажања Фердинанда Ласала који је давно и сасвим другим поводом запазио и објаснио социолошки појам устава, чија суштина се своди на следеће:

"Устав, то су стварни односи сила које постоје у једној земљи. Ти стварни односи сила пренесу се на један лист хартије, да им се облик писаног документа, и кад се напишу, они више нису стварни односи сила, него су сад постали и право, правне установе, и ко против њих иде тај се кажњава! …. Ма шта се на листу хартије написало, потпуно је безначајна ствар, ако само противречи реалном положају ствари, фактичким односима сила. …Уставна су питања, у крајњој тачки, не питања права већ питања силе."

(Фердинанд Ласал: О суштини устава, превео Душан Поповић, издање Српске социјалдемократске странке, Београд, 1907, стр. 32, 33, 52. и 55)

Овим Ласаловим мислима о сили конвенирају ријечи чувеног академика Радомира Д. Лукића, који је 1962. године једно своје предавање младим студентима у амфитеатру V на Правном факултету Универзитета у Београду почео овим ријечима:

"Драге колеге, млади правници. Упамтите, од данас па за цео живот, да је држава монопол насиља и да влада страхом који сеје преко војске, полиције, тужилаштва, али често и судова. Због тога ћете као правници морати целог живота да будете у сукобу са државом бранећи народ од зле власти, јер је свака власт зла и опака. Само тако ослобађаћете народ тог страха и завређивати свој углед и углед наше правне професије. Ово се посебно односи на оне који буду имали среће да буду адвокати или судије"

Нигдје није тако потврђена истинитост претходно цитираних Ласалових и Лукићевих мисли, као у случају дејтонске БиХ, уз напомену да оно што је овдје учинио високи представник није само сила него и насиље, подржано НАТО снагама, док ствари које је учинио Уставни суд БиХ, стварајући а затим и судећи по својим нормама, а не по нормама Устава БиХ, није само оно што Ласал назива листом хартије, већ је то и велика превара, самовоља и злоупотреба судске власти, то јест она власт која, казано ријечима академика Радомира Д. Лукића, влада страхом који сије не само оружјем, већ и преко судова.



Оставите одговор