Бањолучки студенти се опредјелили за Хитлера

Данас, 44. сезона Бањолучког студентског позоришта почиње са слоганом "Боље пакт, него рат", што је реинтерпретација историје у којој нам желе, уз подршку институција Републике Српске, усадити нове вриједности. И то без поговора!

четвртак, септембар 24, 2020 / 11:30

У СФР Југославији се високо, таман као Косовски завјет и опредјељење за царство небеско у Краљевини Србији, младим нараштајима потенцирао значај слогана Боље рат, него пакт. То је била светиња.

Они који су га узвикивали, били су хероји не само самоуправне социјалистичке Југославије, већ и читавог слободног антифашистичког човјечанства. Данас Бањолучко студентско позориште, јавно и без икакве реакције дежурних монетарних антифашиста, мијења овај став према патриотизму и идеалима слободног свијета.

По том погледу на свијет у 2020. години, било је боље прихватити пакт са нацистима, него ратовати против расизма и тоталитаризма. То су, рецимо, тада прихватили Хрвати и Муслимани и уз ту подршку тада јаке "међународне заједнице" направили Покољ, односно злочин геноцида над православним Србима у Независној Држави Хрватској. Данас се то исто ради, али оваквим "културним" донацијама. Што би вас неко истребљивао, када може постићи да ви и сами не желите да будете Срби?

Овакав поглед на свијет уопште не изненађује, јер смо већ опширно писали о томе како ово позориште проводи агенде у супротности са званичном политиком Републике Српске, како позиционом, тако и опозиционом, само на основу тога што мали дио средстава стране владине агенције обезбиједе за хонораре извођачима, док све истински скупе ствари финансира наша држава. И не само они.

Зато нећемо трошити простор за разјашњавање како је дошло до тога да се, макар и у крајње необразованој свијести која мисли да је то једна слатка шалица кроз алузију, уз подршке и симпатије "међународне заједнице" и државних установа, једно студентско позориште у 21. вијеку опредјељује за визију свијета у којем је боље приклонити се агресору и то на начин да се узима један од слогана Мартовских демонстрација у Београду 1941. године, те се исти тако каља и обешчашћује. То је потпуно јасно.

Оно што истински забрињава у рехабилитацији Хитлерових мотива и српског контрамотива за отпор пакту са нацистима, фашистима и усташама; јесте – не само да је до тога могло доћи, већ што се против тога нико не буни. (!?) Симптоматично је да на ово нису и неће реаговати "антифашистичка" удружења. Удружење Јоспи Броз Тито, Бања Лука, Црвени, и друге манифестације колаборационистичке касте Невладинића у Српској, данас су нијеми.

Дочим, могло се, рецимо, организовати скуп подршке Радничкој Партији Курдистана у треуцима инвазије Турске на дио Сирије настањен Курдима. Рушење биоскопа Козара, који је већ одавно у приватном власништву, измамило је готово хистерично подсјећање на традицију АФЖ (Антифашистички фронт жена Југославије – комунистичка организација настала у току Другог свјетског рата). Која се, ето, тако уништава и критикују се они који су то допустили.

Разлог за громогласну ћутњу је једноставан: Бањолучко студентско позориште и Невладинићи – имају потпуно истог финансијера. Званичне владине агенције земаља НАТО, посредно из фондова олигарха ових земаља, те подршку установа Републике Српске. Никад ову посљедњу срамоту није довољно поновити.

Азбукоубиствени процес истребљења српског писма међу омладином у Српској је потпуно завршен. Срби заиста више нису ни близу исти народ који су били 1991. године, а камоли 1941. године. Студенти глумци нам поручују да је осим "Боље пакт, него рат"; уједно сигурно боље и "Боље роб, него гроб". То је легитиман поглед на свијет и многи народи су изабрали тај пут. Али не и српски.

Српски народ је, барем до сада, слободу цијенио више него разум. Можда је то глупо, али неко мора направити онда нови народ, можда му и промијенити име.

Уколико слобода народа, а самим тим и појединца у њему, није врхунски идеал којим данас треба надахњивати омладину, наше просветне установе под хитно требају изградити нови наставни програм у којем је српско писмо заостало и своди се на обредно или естрадно, као глагољица у Хрватској, односно да су одлуке из 1389., 1804., 1914., 1941. и 1991. године били крајња историјска глупост, те наћи друге узоре за њих.

Вука Бранковића, Омерпашу Латаса, Богића Богићевића, неког од данашњих филонацистичких невладинићих перјаница… Никако Лазар Хребељановић, Карађорђе Петровић, Његош, Петар Кочић, Милан Тепић…

Вријеме је да се прекине са лицемјерством и противурјечношћу, те да се призна како је духовно стање српске нације такво, да је за довољну количину новца појединцима дозвољено флертовање са нацистичким окупатором, једнако као са данашњим. Без икаквих посљедица.

Крајње је вријеме да се то једном заврши и да се не исцрпљујемо очувањем особина које Србе чине Србима, а које нико више ни од самих Срба неће и не жели.



Оставите одговор