Безглави Никола Кољевић

Коначно смо, како то обично бива у култури Града Бања Лука, обавијештени за кога је предвиђен споменик у парку између Народног позоришта и Архива Српске.

понедељак, септембар 16, 2019 / 08:20

Важно је схватити, да нико овдје не расправља да ли Никола Кољевић, којег у ратној политици Републике Српске готово нико није ни за шта зарезивао, таман колико ни Рајка Кузмановића, треба добити споменик.

Напротив!

Обавезно треба памјатник за овог појединца, као једног од ријетких, предратно славних интелектуалаца, умјетничких душа, а поготово друштвенополитичких радника, који није из Сарајева побјегао у Београд. Као што су то учинили Ненад Јанковић (Неле Карајлић), Неда Украден, Здравко Чолић, Ненад Кецмановић… а који немају никакав проблем да направе славодобитни камбек у Српску, кад год им се то прохтије.

Питање је да ли је ово право мјесто за такав споменик и такву личност, те ко доноси одлуке о томе? Раније је исто тако дуго стајао постамент за незнаног споменичког јунака, на којем је изненада освануо портрет руског писца из периода романтизма, Александра Сергејевића Пушкина.

Ко је сљедећи?

Он је, такође, значајна личност, што се види по томе да на самом споменику нема никаквог другог натписа, до оног: Пушкин. Но, поставља се питање, какве везе имају Пушкин и Кољевић, чија животна улога је много детаљније описана у мермеру? Хоће ли сљедећи споменик бити можда за, рецимо, Маријана Бенеша или старог свата са Башчаршије? Можда баш Рајка Кузмановића?

Да ли би неки од паркова, требало тематски опредијелити за ову функцију, прије него их далековидост градске управе претвори у грађевинско земљиште? Рецимо, силом ратних неприлика сасвим цивилизацијски узвишено и успјело, извршено је груписање комунистичких споменика око оног на брзу руку подигнутог, како се не би обновио Храм Христа Спаситеља срушен од стране усташа.

Да ли је вријеме за један ред споменика у Парку Младен Стојановић, око тврђаве Кастел или другдје, гдје би се направила Алеје великана као на Калемегдану у Београду? То је све свјетлосним годинама далеко, за интелектуално-умјетнички потенцијал који доноси одлуке у Бањој Луци.

За почетак један споменик незнаном јунаку ВРС?

Мало укуса и реда у европској престоници културе?

Већ смо имали више случајева да одједном, преко ноћи, никне споменик у граду који се ових дана активно кандидује и у јавности покушава изазвати озбиљну наду, да би могао постати "Европска престоница културе".

Често, као за сасвим нејасан и самоуправносоцијалистички преапстрактан споменик жртвама усташког покоља у Јасеновцу, грађани и дан данас немају ни најоквирнијег појма какав је то споменик, због чега је подигнут и оно најбитније – не могу рећи ни када су тачно примјетили да је ту.

Углавном им ништа не значи, а то је оно најболније.

Земља политичара, без културне политике

Нови Сад, град приближно исте величине и престоничког значаја унутар сложене државе, само у Дунавском парку има више вајарских дјела у јавном простору, него комплетна Бања Лука.

Но, то није довољно да приликом постављања споменика, у Бањој Луци не само да не бива обавјештена јавност, одржана јавна расправа, већ се често и тешко обрукамо изгледом споменика. И даље ником није јасно шта се десило и како око оне капи крви на углу парка (без имена као и већина) у Булевару Цара Душана, дијагонално од Гимназије (такође без имена).

Ту је, у новије вријеме и на првом мјесту "споменик" родоначелнику династије Немањића, који је тотална вајарска катастрофа. Како у погледу заната, много више у погледу артистичког значаја. Но, ни овај споменик не може потамнити неславност у достигнућу "споменика" за 12 беба.

Најправилније би било рећи, да је број, изглед, умјетничка вриједност, те мотив за постављање инсталација у јавном простору, најбољи показатељ апсолутне стихијске праксе, неусаглашености, непромишљености и на крају сасвим јасног непостојања културне политике у Републици Српској.



Оставите одговор