Предраг Антонијевић: Филм о Јасеновцу је бреме које морамо изнијети

Са стварним осјећајем какав је Холивуд, након сарадње са звијездама какви су Вал Килмер, Бен Кингсли, Енди Мекдауел, Предраг Антонијевић се вратио на домаћу умјетничку сцену.

недеља, септембар 15, 2019 / 08:32

Уз подизање нивоа квалитета забавног програма (Убице мог оца, Државни службеник) одлучио се да екранизује дијелове српске историје који су остали далеко од великог платна.

Једна од тих тема је Јасеновац, за коју се већ годинама наговјештава статус државног пројекта, уз амбиције огромних буџета и холивудских глумаца. Иако се годинама овакве најаве показују као лажи, оне су и даље у оптицају.

Антонијевић се одлучио за другачији приступ. Умјесто ризичног подухвата који би тражио огроман буџет, ауторска екипа се изабрала малу и потресну причу, са поступком који личи на филм Апокалипто. У интервјуу који је дао за београдску ТВ О2, Антонијевић одговара на нека од питања, од којих је прво увијек оно, како се до сада није десило да се о њој сними филм.

– Очигледно да пре свега није било ентузијазма у политичким круговима. Једноставно, сада смо први пут дошли у ситуацију да је ова власт у Србији храбро стала и рекла овај пројекат ће да се ради. Једноставно, прије тога су се тражили изговори, што није време, место. Претпостављам да је код аутора било интереса, али то није могло да заживи. Сад се указала прилика, то је велика одговорност која је пред нама, јер морамо наћи начина да тај филм буде на нивоу очекивања и важности те теме. То је тешко бреме, али за то сам се спремао читав живот. Није то само питање финансија, иза тога мора да стоји држава, јер док није стајала, то се није могло ни десити.

Када сте дошли на идеју, а када преломили да снимите тај филм?

– Пре неколико година смо кренули са пројектом Заспанка за војнике, по дјелима Стевана Јаковљевића, прича о Првом свјетском рату. Тада смо одлучили да ако то прође, да се ухватимо у коштац са Јасеновцом. То је све у духу тог новог патриотизма о ком смо причали. Ја сам у Америци снимао одређен број филмова, и то је био повратак након скоро 20 година. Није ми било важно да се вратим и да радим неки филм само због себе. Било ми је јако важно да радим неки програмски филм.

Да ли сте се већ у почетку бавили тиме ко ће бити глумци који ће играти у филму?

– Од старта смо се определили да то буде филм из дечије перспективе. То сво зло ће се дешавати около, али кроз визуру девојчице Даре. Деца ће бити главни глумци, а одрасли ће бити пратеће улоге, краће у односу на Дару и њену браћу. Мислим да је та перспектива добра, јер мислим да то што су нам убијали децу је био покушај убијања будућности Срба као народа. Свако дете има неограничене могућности пред собом, а убиством детета које није стигло да се искаже, да да допринос свету, је већи злочин него убиство одраслог човека.

Када пада прва клапа, кад се планира завршетак снимања?

– Ми гађамо 15. септембар, који дан горе доле. Рачунамо да догодине, кад пада 75. година од пада Јасеновца буде премијера. Нисмо до краја сигурни како ће се то одвијати. Радни дан на филму је 12 сати, а деца не могу да раде толико, можда могу четири, аутоматски ћемо морати да прилагодимо свој ритам њиховом ритму. То је процена да би могли четири сата да држе концентрацију, да раде, а шта ако је то два сата? Нико од нас то не зна, довешћемо психологе, учитеље, васпитаче да буду на сету, да има ко да их забави, да се поигра са њима. Али сад је то пливање на сувом, тек кад кренемо ћемо видети шта нас чека. Како ствари стоје, снимаћемо у Сомбору, где би "направили” Јасеновац, и селу Јасенову, ту би била Стара Градишка.

Како су реаговали старији глумци?

– Прилично добро. Доста глумаца ће бити из Бањалуке, деца су сва из села козарског краја, Дубица, Приједор… Биће из Београда, Марко Јанкетић ће играти Лубурића, шефа Јасеновца. Негативци су најпримамљивији за глумце, са њима се прославе. То је сјајна улога, он ће то добро обавити. Е сад, он као глумац мора да брани тај лик, какав год да је он. И то је велика прича и дилема, како то поставити, изнети. Марко је глумачки сазрио, у великом је успону, и у позоришту и на ТВ, тако да се радујем новој сарадњи.

Помињало се да је стручни сарадник Мајкл Беренбаум, ко је он? И ко је радио сценарио?

– Сценарио је писала Наташа Дракулић, са којом сам радио на Заспанки, Убицама мог оца… Она је избеглица из Лике, дошла је са Олујом, и у својој породичној историји има тих трагичних преклопа са усташким злочинима у другом светском рату. Мајкл Беренбаум је човек који има велики углед у свету у изучавању холокауста. Био је заменик директора америчке комисије за холокауст, извршни директор Шоа фондације Стивена Спилберга… Он је већ десет пута био у Јасеновцу, и главни је саветник за холивудске филмове на тему холокауста.

Да ли сте већ имали реакције из САД на вашу идеју?

– Ја сам превео сценарио на енглески језик, и показао релевантним људима из свијета филма, као и људима који се баве изучавањем холокауста, попут музеја холокауста у Вашингтону. Сценарио је добро прихваћен, и драго ми је да ће га пратити од почетка, а за каснију судбину филма је битно то што ће они бити консултанти за дистрибуцију филма. Њихова намера је да се филм приказује на универзитетима. Јасеновац је мање изучаван од нацистичких логора, иако се помиње. И они желе да Јасеновац буде присутнија тема, намера им је да се филм приказује на универзитетима, и да се држе предавања на ту тему, што би за нас било феноменално.

Колико је било тешко прикупљати материјал за снимање оваквог филма?

– Материјала има, доста смо ствари погледали, проучили, причали са пуно људи, са преживелим логорашима. Најтеже је било суочити се са том бруталношћу, како су нас све Усташе убијале. Једноставно, то су за разлику од немачких индустријских убистава, све лично, персонално, мануелно. Радили су маљеви, ножеви, каме. Сваки од тих злочинаца је вероватно унио свој лични афинитет у та убиства. Кад погледа човек какви су све то начини убијања, просто ти стане памет да некоме то може да падне на памет, и да је у стању да то физички уради, а после оде код своје породице на ручак.

Постоји ли прави начин да се то уопште прикаже на филму?

– Велики је то изазов, професионални, уметнички. То је све страшно, брутално, одвратно. До које мере то публика може да прихвати ако се то прикаже 100 одсто веродостојно на платну, да ли ће бити у стању да то гледа уопште. Ја сам негде одлучио да ипак идем са релативно веродостојним приказивањем у смислу третирања тих смрти. Покушавам на неки начин да нађем неку уметничку псеудопоетику, да би мало олакшао публици, а не знам колико је то фер према жртвама. Гледаћу да то не буде графички приказано до краја, али ће свакако бити узнемиравајуће. Имао сам ја у Спаситељу већ неке маљеве и убијања људи, ту сам се неки начин држао полудистанце у снимању. Да не буде преблизу, али ни предалеко, да не хлади емоцију. Полудистанца, у којој си присутан, можда би могао да помогнеш, а опет си предалеко да помогнеш. Мислим да је то приступ кога ћу се највише држати.



Оставите одговор