300

Дјело је познатог вајара Војина Бакића, а у посљедњем рату доживио је судбину многих грађевина и спомен обиљежја исте врсте – уништила га је војска Хрватске.

Споменик на врху Петровцу је подигнут у част устанка народа Баније и Кордуна и једног догађаја који би заслужио наслов холивудског спектактла, али како су се код нас античке и епске битке догађале "свако мало", затрпан је у шумама Петрове горе и заборављен као и многи слични.

Стезање обруча наоружаних усташа и домобрана око народног збјега на Петровој гори проузроковало је један очајнички покушај – један скок у амбис, једно "нека буде што бити не може", један харакири – покушај пробоја око 300 српских сељака наоружаних само рогуљама и вилама кроз обруч истребљивача. Они су изгинули, али је обруч пробијен нешто касније.

Триста сељака, који су живјећи у миру, раније можда имали међусобне несугласице око земље, око међе, око сеоског пута, који су завидили један другом на благу, голим рукама су кренули да пробију обруч ничег другог до смрти и уништења.

Тај догађај је само један од оних који описију прави карактер антифашистичке борбе код нас – она је рођена и одржала се из жеље да се сачува голи, убоги живот.

Да би се тај живот сачувао народ је гоњен често бјежао у планине, још даље од својих села, такође разбацаних по бреговима у распореду који је увијек више одређивала мука и бјежање, него план.

Дубоко у ХХ вијеку, мајке су дјецу превијале по пећинама кријући се од авионских бомби технолошки надмоћног и агресивног непријатеља

Зато, има нечега у нашим горама. Имена Козара и Петрова гора, више су одређене изгибијама него својим природним љепотама. Када се умирите и дубоко загледате у наше шуме или планине, јавља се осјећај да из њих – осим природе, осим биологије и љепоте – чили историја.

Док мајски вјетар преврће лишће на сребрену страну у човјеку се јавља некакав титрај, слутња на битке из прошлих времена и стрепња истовремено.

Док слушаш одјек птичијег пјева кроз шумарке, као да ти крв јурне кроз вене утрнуле руке. Стојиш на врху брда и чујеш хучање брзе ријеке доле у кланцу, а као да си већ некада био ту крај исте букве.

Предраг Велиновић, професор режије на београдском ФДУ и бањалучкој Академији умjетности, режисер филма "Мотел Нана" рекао је једном да овде постоји стални осjећај сjете и одређене непромjенљивости и тjескобе, и да је "толико присутан да ће човjек, чим стави камеру, и дуго снима кадар, несумњиво то прениjети на платно".

Никад ми "са ових простора" нећемо моћи побјећи нити се дивити овој љепоти без помисли на сву крв која је проливена и сво зло које је видјела, нити ће ово постати мирно одмаралиште и бања за душу и тијело. Сви који се моле треба да се моле да крви више не буде и сви који раде треба да раде на истом задатку.

Можда, једном када не буде људи на на овој вјетрометини, када нека стихија затре све од мора до ријека и када утихну шуме, а блиједи и избезумљени духови побјегну, потоци ће самљети кости, а јаме се напунити водом и заборавиће земља да је икад упила крв или пријеку ријеч – вода ће бити вода, камен камен, дрво дрво, а са неба ће са кишом попадати клетве.