24 године од НАТО бомбардовања Републике Српске: Ко ће платити штету?

Шта након 24 године каже правна струка и наука и какво је стање у судској пракси поводом питања накнаде штете настале усљед НАТО бомбардовања, може се сазнати читајући редове чланка аутора и нашег сарадника Дејана Пилиповића, асистента Правног факултета Универзитета у Бањој Луци, под називом "О одговорности у националним правима за проузроковану штету НАТО бомбардовањем Републике Српске и Србије" који је објављен у Зборнику радова са XXIV Будванских правничких дана "Актуелна питања савременог законодавства" (2019, стр. 407-425).

Аутор је овај чланак излагао у виду реферата на XXIV Будванским правничким данима, а добио је позив за учешће на међународном симпозијуму о посљедицама НАТО бомбардовања у Нишу, што указује да се овој проблематици даје све већи значај. Како сазнајемо, питање накнаде штете због НАТО бомбардовања на међународном плану је остављено изван оквира овог рада за посебна разматрања и анализе. У овом чланку се разматра проблематика накнаде штете настале НАТО бомбардовањем, према правилима националног, унутрашњег права.

Укратко, према ријечима аутора, "усљед бомбардовања од стране НАТО савеза Републике Српске и данашње Србије настала је материјална (и нематеријална штета), посебно везана за смрт цивилних и војних лица, тјелесне повреде и оштећење здравља, уништење и оштећење јавних и приватних објеката, те животне средине. Томе треба додати и штетне посљедице бомбардовања пројектилима са осиромашеним уранијумом. Утуживање се може посматрати из више углова: да тужбу поднесу оштећена лица пред домаћим судом против држава које су извршиле бомбардовање или против НАТО-а као међународне организације или против војника – пилота који су извршили бомбардовање; могуће је подношење тужбе од стране оштећених (цивила, али и војних лица) против својих држава чији су држављани, а пред домаћим судом, као и да оштећена физичка лица поднесу тужбу пред судовима земаља чланица НАТО-а против тих земаља или против војника који су извршили бомбардовање, а држављана тих земаља или против НАТО-а као међународне организације. Код ових случајева, исходи поступака за накнаду штете (успјешност заснивања одговорности према разним правним основама) биће различити. Наведено је повезано не само са материјалноправним питањима (правног основа, застарјелости), него и процедуралним питањима (надлежност и имунитет). Тако ће се пред националним судовима држава чланица НАТО-а расправљати одштетна одговорност због бомбардовања према општим правилима о одговорности за штету и посебним прописима.

Досадашња судска пракса, кад су у питању тужбе оштећених држављана Србије, показује негативан став судова тих држава о накнади предметне штете (нпр. тужба против Италије пред италијанским судом).
С друге стране, пред домаћим судовима исход парница за накнаду штете зависи од тога да ли се у улози тужиоца јављају војна лица и полицајци када домаћи судови досуђују накнаду штете с позивањем на општи случај објективне одговорности домаће државе за штету од опасне дјелатности, или се као тужиоцу јављају грађани-цивилна лица када је негативан став судске праксе. У случају подношења тужбе против страних држава или лица пред домаћим судовима, начелно, проблем представља питање заснивања надлежности домаћих судова и имунитета који уживају стране државе и њихови држављани, али том питању треба приступити у сваком конкретном случају.

Застарјелост је од посебног значаја када су у питању штете изазване дејством осиромашеног уранијума.
У крајњем случају актуелизовање питања одштетноправне одговорности НАТО-пакта и његових држава чланица, као и њихове одговорности уопште, може постићи бар неколико ванправних и правних циљева: 1) непрепуштање историјском забораву једног догађаја и његових штетних посљедица, 2) евентуална могућност постизања међудржавних споразума или споразума о обештећењу или другом виду помоћи између оштећених држава и њених грађана са међународним организацијама (НАТО, УН), 3) актуелизовање овог питања на међународном плану, што може довести и до неких рјешења у складу са промијењеном констелацијом међународних односа у свијету, 4) онемогућавање тумачења да се пасивним понашањем одустало од захтијевања одштетно-правне одговорности одговорних субјеката, 5) постојање каквих-таквих могућности да се на правном терену издејствује накнада штете због посљедица НАТО бомбардовања у Републици Српској и Републици Србији, 6) актуелизовање научне полемике и научно-истраживачког рада на ову тему с циљем дубљих научних студија и е) на самом концу, кориштење резултата ових научних анализа у евентуално покренутим судским поступцима."

Више о свему овоме можете да прочитате у тексту горе наведеног чланка (реферата), који можете преузети ОВДЈЕ.

Дејан Пилиповић је сарадник у звању асистента на Правном факултету Универзитета у Бањој Луци, на ужој научној области Грађанско право и грађанско процесно право, на наставним предметима Облигационо право и Породично право, а изводио је вјежбе и на предметима Грађанско процесно право и Насљедно право. Ангажован је и на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци. Звање мастер права из уже грађанскоправне научне области стекао је на Правном факултету Универзитета у Београду. Основне студије права завршио је на Правном факултету Универзитета у Бањој Луци као студент генерације, а био је и студент продекан и члан Студентског савеза Правног факултета. Аутор је једне књиге "Уговорна одговорност за нематеријалну штету" и већег броја научних и других радова. Учесник је бројних домаћих и међународних научних и стручних скупова, семинара и конференција. Посебно се бави одштетним правом. Поред разних активности, бави се и писањем стручних (правних) мишљења и правним савјетовањем.