20 година егзодуса Срба из Сарајева: Жртва за Српску

Обиљежавање овог догађаја планирано је за 12. март у Бијељини.

уторак, фебруар 23, 2016 / 06:54

Пише Марко Шикуљак

Ово је први пут да се излазак Срба из Сарајева обиљежава обимније од кратког помињања у вијестима. Обиљежавање је проглашено је догађајем од републичког значаја, и подржано од највиших институција Српске. Планирано је да се до 12. марта када ће се одржати академија, уприличе и други догађају, попут изложбе фотографија и округлих столова који би са политичке, демографске, економске и других страна освијетлиле значај изласка Срба из Сарајева.

Сама академија бића преношена на програму РТРС, а за умјетнички дио програма задужен је Драган Елчић, некада радник Српске радио телевизије, данас режисер у Београду.

– У оквиру академије учествоваће хор, оркестар и балет Народног позоришта из Београда, а биће изведена и композиција која је направљена по тексту Рајка Петрова Нога, "Нек’ пада снијег, Господе" – открио је дио програма Елчић.

Учешће културних радника из Београда је прилично значајно, јер се Елчић подсјетио блокаде која је прије 20 година постојала на РТС. Он је као радник СРТ снимао исељавање Срба, од чега је настао филм Крстић, који је овјенчан главном наградом на фестивалу у Београду. РТС је директно преносио додјелу награда, објавили су име филма и аутора, али ниједан једини кадар филма гледаоци нису могли видјети. Тек 11 година после тога тај филм је приказан на РТС.

Из саме најаве академије уочава се да програм неће бити посвећен јадиковању и виктимизацији. Као главни мотив наглашава се узвишеност жртве сарајевских Срба и утицај тог чина на стварање Српске оваква каква је данас. Тај аспект раније нико није потенцирао, али је очигледно да је излазак Срба, готово до последњег, спријечио стварање два "српска питања" у БиХ, какво је у једном моменту постојало на Космету, гдје су постојали "Срби са сјевера и Срби из енклава".

Останак Срба у Сарајеву учинило би да се образују два српска друштва која немају увијек исте циљеве, и у коме би онај ближе Сарајеву био спона која би увлачила Српску у унитарну БиХ, или изазивала међусрпске скуобе. Сарајевски Срби нису упали у ту замку, и свој лични конфор и имовину су мијењали за живот у Републици Српској.

Незаборав тог чина, али и трагичних слика изласка у најтежим временским условима један је од основа академије која ће бити одржана у Бијељини. Али Драган Елчић истиче да је прва тачка ослонца – достојанство.

– Главна ствар од које треба побјећи је патетика, и то нас разликује од других. За мене је најупечатљивија слика тог езодуса је жена, на минус 20, у наручју држи бебу, око ње је четворо дјеце једно другом до увета, ниједно нема 10 година, а ја кад је снимам она пролази са осмјехом. То је метафора достојанства тог народа који је изашао, слика тог узвишеног чина који је урадио тај народ. Ја питам једног сељака који вози кола, докле идеш? А он каже: Идем докле стигнем. Други каже: Идем за братом Србином, па ваљда ћу негдје стићи – присјећа се Елчић.

У дијелу приче која се односи на културу сјећања, Елчић подсјећа да је незамисливо да је готово немогуће пронаћи фотографије тих догађаја из 1996. Слика нема на интернету, а питање је да ли су појединци који су тада фотографисали сачували.

– Пробали смо прво да направимо изложбу фотографија, и дошли до сазнања да не постоји ни једна једина фотографија из егзодуса. После тога смо узели моје видео материјале и скидали кадар по кадар, и направили 500 фотографија. Након изложбе ће бити доступне на интернету.



0 КОМЕНТАРА

  1. OVO SU PRAVI HEROJI OTADŽBINSKOG RATA

    U mojih sad već… (uh) 49 godina vidio sam i doživio štošta. I lijepog i ružnog. Najdostojanstveniji događaj kome sam svjedočio u svome životu i radu bio je egzodus sarajevskih Srba 1996. Godine. Ništa tako dostojanstveno u životu vidio nisam, niti ću vidjeti. Pa sve kad bih živio i još 10 života.

    Ja riječi ne umijem naći da vam opričam kako je to bilo. Ali zato osjećam obavezu da, dok sam živ, ponavljam jednu istinu:

    SVAKO DIJETE, SVAKA BABA I ĐED KOJI SU RAT PROVELI NA SARAJEVSKOM RATIŠTU ZASLUŽUJU ORDEN NAJVIŠEG REDA. OVAJ DOGAĐAJ, KOJIM SU UDARILI ZAVRŠNI PEČAT NA STVARANJE REPUBLIKE SRPSKE, SVRSTAVA IH U DIV-HEROJE!!! I TO NE SAMO OVOG RATA, NEGO SRPSKE ISTORIJE!

    Vrijedi pogledati još i dokumentarni film Snežana Lalovića „Egzodus ponovo“ http://www.youtube.com/watch?v=peoKraeZUhw koji takođe govori o ovim događajima. Moja malenkost participira u dokumentarcu materijalom snimljenim tog dana na Hreši (6:44 do 9:00). Molim vas, vas koji pogledate dokumentarac, da obratite pažnju na minutažu 8:23. Na šta vas podsjećaju ove slike? Koje naše književno djelo?

    P.S. Režiser Dragan preziva se Elčić a ne Elkić. Imao sam čast da radim skupa sa njim, da montiram i uređujem TV emisije. Jedan od najboljih ljudi koje sam u životu upoznao, a o tome kakav je režiser govore njegovi filmovi.

  2. SVAKO DIJETE, SVAKA BABA I ĐED KOJI SU RAT PROVELI NA SARAJEVSKOM RATIŠTU ZASLUŽUJU ORDEN NAJVIŠEG REDA. OVAJ DOGAĐAJ, KOJIM SU UDARILI ZAVRŠNI PEČAT NA STVARANJE REPUBLIKE SRPSKE, SVRSTAVA IH U DIV-HEROJE!!! I TO NE SAMO OVOG RATA, NEGO SRPSKE ISTORIJE!
    Апсолутно и стопостотно се слажем, живио сам пар стотина метара иза линије, СШЦ Игмански марш је био, скоро, па на линији, али је настава текла скоро нормално, на линију су ишли сви, није било донатора нити поштеђених……..а за то вријеме су неки у Бањалуци дизали буне против Српског Сарајева.
    На тадашњој СРТ је било много мање прилога о изласку Срба него на ФТВ. Највише сам поносан на то што су сарајевски, и Срби са подручја средње Босне и дијела Херцеговине који су спас нашли на подручју СС-а, свој крст изнијели часно, поносно и без кукања, јер су знали да је то што раде…..за виши циљ.
    Е сад, можда није лијепо од мене, али, ако се нико 19 година није сјетио да обиљежи годишњицу државничке жртве српскосарајевских Срба, не бих, ја, лично, пристао на покровитељство оних који никад нису имали нимало симпатије за овај чин, оних, којима ова „представа“ треба само да се покажу као неке квази патриоте, оних који су својим радом појели срж РС-а, довели је на ивицу опстанка и у дужничко ропство и самим тим обесмислили жртву чију годишњицу обиљежавају… Не замјерам нимало ни г. Зупуру ни осталим који организују обиљежавање годишњице, али некако ми је криво, не знам………

  3. Као главни мотив наглашава се узвишеност жртве сарајевских Срба и утицај тог чина на стварање Српске оваква каква је данас. Тај аспект раније нико није потенцирао, али је очигледно да је излазак Срба, готово до последњег, спријечио стварање два „српска питања“ у БиХ, какво је у једном моменту постојало на Космету, гдје су постојали „Срби са сјевера и Срби из енклава“.

    Останак Срба у Сарајеву учинило би да се образују два српска друштва која немају увијек исте циљеве, и у коме би онај ближе Сарајеву био спона која би увлачила Српску у унитарну БиХ, или изазивала међусрпске скуобе. Сарајевски Срби нису упали у ту замку, и свој лични конфор и имовину су мијењали за живот у Републици Српској.

    Konacno neko da kaze pravu istinu o egsodusu Srba sa sarajevskog podrucja.Medzutim mislim da se to vodzi nece nesto svidjeti.“On“ samo ima pravo na istinu,tj da su protjerani a ne dobrovoljno otisli.A sta li ce tek stvaraoc Momcilo reci.

  4. Јассе,

    Да Вас подсјетим да са пар реченица да прочитате комплетан текст:

    Главна ствар од које треба побјећи је патетика, и то нас разликује од других. За мене је најупечатљивија слика тог езодуса је жена, на минус 20, у наручју држи бебу, око ње је четворо дјеце једно другом до увета, ниједно нема 10 година, а ја кад је снимам она пролази са осмјехом. То је метафора достојанства тог народа који је изашао, слика тог узвишеног чина који је урадио тај народ. Ја питам једног сељака који вози кола, докле идеш? А он каже: Идем докле стигнем. Други каже: Идем за братом Србином, па ваљда ћу негдје стићи – присјећа се Елчић.

    Дакле Јассе шта Вам ова посљедња реченица говори. Да им је било сигурније ићи у бескућништво, него чекати на кућном прагу такозвано мултиетничко друштво.

  5. zona 1,23.02.2016. 22:51:09[160962]
    Nebrojeno puta sam pisao,da je najveca greska srpskog naroda napustanje sarajevskog podrucja.Isto tako da je to najveca greska bosnjackog rukovodstva.Takav odnos ,da su su svi u milimetre brojniji od drugih dovodi do potrebne korekcije u drustvu.Sta sad imamo?Totalitarne vlasnike sopstvenih ovaca gdje su ogromna vecina,i to koriste svojski…ako me razumijes o cemu pricam.

    Ako si vecina na nekom podrucju ,stotinjak hiljada i vise Srba,i pored toga sto administrativno pripadas federiciji,a usput uvezan teritorij.O kakvoj sigurnosti da pricamo?

    Dajte molim vas…

  6. Fino je čovjek rekao da se okanemo patetike a oni odmah u najgrđu patetiku sa ovim odlikovanjima i ordenima.

    Sarajevski Srbi mogu svoj odlazak predstavljati i ovako i onako – ali moj stav i utisak ne mogu promijeniti. Otišli su iz straha. Pobjegli su. Nakon onolike opsade muslimanskog Sarajeva, nakon onolikih granata i snajpera, nakon maltretiranja i prebijanja, nakon gladi i šverca – samo bi lud mazohista ostao i trpio muslimansku vlast i osvetu sarajevske jalije.

    Priča o 2 srpska društva koja nemaju iste ciljeve pokušaj je umotavanja bijede i izdaje u šareni celofan uzvišenosti.

  7. Брате,мислим да не би било добро генерализовати став Срба са запада РС према истоку РС. Ево ја сам „Западни Србин“ да западнији не могу бити, а потпуно сам свјестан како жртве сарајевских Срба,тако и величине њихове одлуке.

  8. DUŠA SARAJEVA JE UGINULO IZNUTRA

    Samo od RTV doma do Nedžarića (da ostatak grada zanemarim) živjelo je 18 porodica meni prilično bliske rodbine.

    Poslije rata ostale su – 4.

    Trenutno ih u Sarajevu živi – 0 (nula).

    Posljednji su prodali imovinu u Sarajevu i preselili se u Istočno Sarajevo prije 2 godine. Niko od nas nije iz grada otiša ni iz bijesa niti od vruće pogače; da se moglo preživjeti ostali bi da živimo.

    U sadašnjem Sarajevu, ovakvom kakvo je, za Srbe života nema.

    Koliko god da jeste ubijano sa strane, a jeste, toliko se je Sarajevo usmrdilo iznutra; duša mu je uginula, nema je više.

  9. Još kao student poslije čitanja andrićeve Gospodjice ni lud se ne bih odlučio da živim u Sarajevu. U toku rata sam Gospodjicu čitao po drugi put i da smo shvatili Andrćev poruku u toj knjizi ne bi nam se mnogo toga dogodilo.
    Da li su srbi trebali otići iz Sarajeva, po mom mišljenju , da. Ali ne na onaj način. Onakav odlazak je strašan.
    sjećate li se da je sadašnji predsjednik govorio da inicijatori tog i takvog odlaska treba da odgovaraju u Hagu. Danas on obrvana stavlja na našu grbaču .

    Dakle, ne bih bio u Sarajevu nipošto, ali, i da sam bio, ne bih ga napustio na onakav način.
    Moje mišljenje je bilo da je način onakav način izlaska Srba iz Sarajeva bila strahovite greška. Došli su ispod kiše pod krupu. Nakon toliko godina njihova djeca u kolonama bježe iz Srpske spašavajući gole živote.

    Inače , napravio sam greške koje sebi nikada neću oprostiti,: Ako nisam napustio zemlju prije rata, i u toku rata, naravno sa porodicom, zašto je nisam napustio i rekao Zbogom, Srpska kada sam vidio da se sve svodi na pljačku tzv Stvaralaca.

  10. Do sada je o ovom događaju govoreno, i pisano jako malo ,ili nikako. Razumljivo je što su komentari različiti, jer neko je to gledao sa strane, i on tu vidi prvenstveno romantični herojizam, a neko je bio u tim kolonama, i proživljavao tu tragediju.
    Bilo je tu i inata, da se poslije uspješne odbrane ne ostane u pravnom sistemu protiv koga se ratovalo, a bilo je i straha od odmazde, što je i nagovješteno preko sarajevskih medija.
    Ako danas razmišljam o tome, uvjeren sam da se možda moglo ostati, ali samo da je većina to učinila, u protivnom to bi sigurno bila katastrofa.
    Moramo pošteno reći, da je bilo ljudi, koji su računali sa takvim epilogom, pa su na vrijeme obezbjedili sebe i svoje porodice, i ti su izašli još 1995.
    Istina je da mi faktično nismo ni znali, šta će biti u nadležnosti opštinske samouprave, u toj budućoj državi, u zvaničnim obraćanjima, jednom je govoreno jedno, drugi put drugo, a narod je izlazio, i svakim danom nas je bilo sve manje, i manje.
    Bilo je i nekih praznih obećanja, u vezi iseljavanja, ali za većinu ona su ostala samo obećanja.
    To je moje viđenje u kratkim crtama, a neko je to vidio drugačije.

  11. podlugovi,28.02.2016. 12:31:12

    “Razumljivo je što su komentari različiti, jer neko je to gledao sa strane, i on tu vidi prvenstveno romantični herojizam, a neko je bio u tim kolonama, i proživljavao tu tragediju.“

    Или у преводу:“Лако је туђим курцем глогиње млатити“

    Прије 25 година, браво сарајевски Срби, ви сте хероји, поручују они који су остали на својим огњиштима.

    Данас, браво Његошу, штрајкуј до смрти, ти си херој, поручују они који неће ни доручак да прескоче.

  12. Karabaja
    ,24.02.2016. 07:11:33[160965]

    Генарализујеш.Ја имам 3,4 пријатеља,који су дошли овамо и наставили живот,добри момци.Никаква емпатија.И ја би исто поступио.Био сам пар пута у том мулти-култи рају,и сада знам да ти људи нису погријешили што су отишли.

Оставите одговор