1914. у Народном позоришту

Ријеч редитељке Ане Ђорђевић о представи "Четрнаеста" чија је премијера предвиђена за 18. октобар 2013. године на Великој сцени Народног позоришта РС.

Ана Ђорђевић, редитељка

Представа се зове “Четрнаеста”, због тога што се бави догађајима у вези са сарајевским атентатом, извршеним 28.јуна 1914. али и због тога што идемо у сурет 2014., години у којој ћемо, сећајући се 1914., схватити да живимо стварност која је почела да се формира онда, да се модерно доба којем смо сведоци родило онда, да је 2014-а чедо 1914-е.

2014. је година обележавања стогодишњице почетка 1. светског рата, али је за мене и нешто више – година обележавања стогодишњице трајања једног свеопштег рата, једне епохе светског рата. То је година у којој ће се многе позоришне куће у региону и шире бавити темом атентата на Фрању Фердинанда и Гаврилом Принципом, као што ће то чинити и други уметнички медији, али и јавност уопште, али је за нас, који правимо представу “Четрнаеста”, то година у којој тражимо одговоре на питања (не мислећи да је могуће наћи их!) на која од 1914. још нико није успео да да коначни одговор.

Многа од тих питања тичу се оних података у вези са атентатом око којих се историчари не слажу, чак и оштро супростављају. Једно од њих је и оно ко је заиста стајао у позадини атентата, званична Србија, или тзв. Црна рука, или пак сама Аустро-Угарска? Немачка, Британија, или нека од масонских ложа? Русија,и ако да, да ли званична или су у питању били руски бољшевици? Или, можда, сви наведени заједно и истовремено? Јер се светски рат, као сваки рат, који је увек озбиљан пројекат усмерен ка сасвим одређеном и највероватније остваривом циљу, интензивно припремао од почетка XX века, те је сарајевски атентат послужио као онај финални, очекивани повод да се започне са званичним објавама рата.

Питања су даље везана за мотиве самих атентатора, Гаврила Принципа, и остале шесторице младића. Да ли је замисао у потпуности била њихова, или су били изманипулисани, и ако јесу – у којој мери и од стране кога? Ко су били вође Младе Босне и да ли је све то могло да се спречи? Да ли су помагачи атентатора били и њихови налагодавци, или бар неких од њих?

Али оно што нас највише занима је – у тој крајње замућеној води такозване историјске истине, суочени са бројним парадоксима, контрадикторностима и контраверзама – моменат рађања коначне сумње у све, сумње која долази од презасићења идеолошким тумачењима, извртањима расположивих чињеница на ову или ону страну док не човека дословно не заболи мозак. Та крајња сумња у све и свакога, тек она доводи до слободе спознања истине, која нема везе са историјском, која нема везе ни са фактичком истином, већ која има везе са уметничком истином, а она је та да се у причи о сарајевсом атентату све врти око неупитног права на живот, и то не било какав живот, већ живот људског бића са идентитетом, са достојанством.

И парадоксално је, и уједно трагично, да се, захваљујући онима који то право стално доводе у питање, и онда и сада херој бори за тај живот и то достојанство управо укидајући другоме право на живот. И изгледа да нема других опција. Других опција за тог тзв. хероја нема, јер он није у стању да види, а нисмо ни ми, да наш непријатељ није видљив, не вози се колима Апеловим кејом, и никада није био нити ће бити на пушкомет од нас. Он не зна да тај који је од нас на пушкомет и сам верује у то да се право на живот брани мучењем и убијањем непријатеља који су на пушкомет од нас – и он и ми смо жртве једне заједничке заблуде, заблуде која је створена за нас да у њој остајемо што дуже и што дубље, како би они – наши истински непријатељи – увек могли да нам продају оружје и прославе на берзама наше ратне победе као оно што оне и јесу – њихове победе.

У прикупљању историјске грађе од које смо почели у прављењу представе, тј. ја конкретно у писању текста представе, ослањали смо се на књигу “Сарајево 1914.” Владимира Дедијера, нешто мање на друге изворе. Ова исцрпна књига, која покрива невероватно велики опсег аспеката са којих је могуће приступити сарајевском атентату, а уз то има и делимично чисто литерарну вредност, отворила је сва она питања која је и сама драматизација, служечи се фрагментирањем, монтажом и демонтажом, покушала да изнесе, али сада у виду драмских ситуација и уз коришћење чисто позоришног језика.