110 година Политике

Данас је пред вама један мало другачији број "Политике”. Редакција је на трен зауставила време како бисмо се сетили ко смо били, одакле смо дошли и куда идемо.

Новине које држите у рукама гласило су пристојне Србије и по њима се, ево стотину и десет година, мери време у Србији. То је најбољи лист који је на Балкану икада постојао. И ако за сто година неко у Србији буде покретао неко ново гласило, на некој ултрамодерној технолошкој платформи, опет ће морати да каже оно што су Рибникари пре сто десет година рекли: „Сви који нису у партијској борби огрезли, да слободно искажу своје мишљење, не с овог или оног чисто партијског гледишта, већ по свом дубоком уверењу.“

Откако је измишљена штампарска машина, увек се знало ко је ко по томе ко шта чита. Ви сте, другим речима, оно што читате, а „Политика” је у српском новинарству опстала јер су се у њој читали Бранислав Нушић, Јован Дучић и Милош Црњански.

Али „Политика” коју су 1904. основали Рибникари не сме да се задовољи тиме што је изнад каљуге у којој се ваљају данашња штампа и политичка сцена. Наш не сме бити онај малограђански идеал – „сви у блату, а ми у белим оделима“.

Стара, велика „Политика” се не сме претварати да Србија није данас таква каква јесте; у њој морамо читати и каква би Србија могла или морала да буде.

Неко је с правом рекао да све праве политичке нације морају да имају лист какав је „Политика”. Шта то значи? „Политика” је кроз историју била и модерна и либерална и традиционална, али је увек и изнад свега била родољубива, укратко: права национална институција. „Политика” има ретку особину да није излазила у окупираној Србији. Сада Србија са 110 година старом „Политиком” улази у годину у којој Европа обележава сто година од почетка Великог рата.

Шта то значи? Да нам се пружа најређа могућа прилика да поново испричамо причу о себи. О Србији. И о „Политици”.

Љиљана Смајловић