ΆΞΙΟΣ – ДОСТОЈаНИ

Пише Синиша Синадиновић

Шта је са посадом те олупине која се више од пола века потуца по узбурканом политичком мору Балкана? Шта ће се са том лађом догогдити? Да ли ће се можда насукати на наки спруд и попут Нојеве барке чекати да прође потоп. Или ће ипак на крају, брод – Србија, бити стражарно спроведен и привезан за док евроатланске "луке спаса”- Брисел?

Одговоре на ова проклета питања само Бог свети зна, а обичним смртницима остаје да се бави аналтиком тј. нагађањима. У прилог томе, ево једног примера аналитичног нагађања.

Као што је познато, од маја прошле године, брод Србија налази се у рукама троглавог кормилара Тома- Вучић- Дачић. Поред нагомиланих економских проблема и позиције да се брод налази у рецесији, вицекормилар ових дана je званично најавио да се Србија налази пред банкротом. Капетанска кабина чини све, да се избори и са великим политичким проблемима који видно успоравају њено кретање ка пристаништу ЕУ спаса. Но, шта је са посадом брода, у којем стању се она налази? За њу се може констатовати да је на умору и да је од силиних мука и страхова распамећена.

Локалне изборе које је расписла (од пола света призната) "Република Косово", за 3. новембар ове години, одредиће будућу позицију српког становништва ове, сада слободно речено, бивше српске покрајине. Државно руководство Србије под сталним притиском Брисела, Вашингтона и Берлина, али и уз прећутну подршку Москве, приморано је да прихвати горку истину. Косово и Метохија и де јуре више неће бити део територије државе Србије. Савет званичног Београда је Србима на КиМ-у да се морају окренути према Тачијевој Приштини, као њиховом будућем главном граду. Јер брод Србија не може допловити до луке спаса ЕУ, вукући за собом колевку у којој је рођена. То је консензус који је постигнут у командној кабини државног троглава Србије.

Подсетник за верујуће

Као што је у мају 1993. државно руководство тадашње СРЈ, захтевало од руковдства РС да прихвати Венс-Овенов мировни план, тако данас државни тројац Србије Тома-Вучић-Дачић убеђује и инсистира да Срби са КиМ-а изађу на Тачијеве изборе и тиме дају легитимитет Бриселском споразуму.

Тог Ђурђевдана 1993. године СРЈ тројац Милошевћ-Булатовић-Ћосић потпомогнути премијером грчке Мицотакисом на седници НСРС на Јахорини, читаве ноћи су убеђивали државно-политичко и војно руководство РС да прихвате Венс–Овенов мировни план. Тадашњи тројац РС, Крајишник-Младић-Караџић, уз подршку готово свих посланика НС РС, сем двојице посланика (један од те двојице био је садашњи председник РС, Милорад Додик), није прихватио овај ултиматум, ни под ценом претње, увођења санкција од стране Србије. И поред свих мука невоља и недаћа српски народ у Републици Српској издржао је рат са Муслиманима, Хрватима, НАТО-ом као и санкције своје матице.

Сигурно да постоје велике разлике између Венс-Овеновог плана и Бриселског споразума. Оне су и у времену и околностима. Али постоје и сличности, које би требале да послуже за поуку. Али се поставља питање коме? Данашњем државном руководству Србије, сигурно НЕ. Данас се види да је одбијање Венс-Овенвог плана био добар потез, то је више пута у својим текстовима и интервијуима потврдио и некадашњи председник СРЈ Добрица Ћосић. Са тим се данас слаже и Милорад Додик.

На жалост или на срећу, прекодрински Срби нису што и косовски. За разлику од Републике Српске и оне током рата и ове данашње, Срби на КиМ никад нису били нити ће бити јединствени. Они немају и питање је да ли ће имати лидере који ће моћи да успешно бране њихове интересе. Својом структуром и ставом, српске заједнице на КиМ, видно подесећају на бившу Републику Српску Крајину. Зато би они злуради, Бриселски споразум пре поредили са Планом Z4, него са Венс-Овеновим планом.

Сценарио

Својеврсна фарса око поворке срама (Прајда) и тобожња забрана посете премијера Србије Ивице Дачића на КиМ,(како би убедио тамошње Србе да изађу на изборе) има за циљ да покаже да не иде баш све тако лако како је замишљено у Бриселу. Провидан је то сценарио те трагедије апсурда, који игра државно руководство Србије. На сцени је тренутно чин у коме се брутално ломи кичма части и поноса српком народу, пропраћен лажном мимикријом троголавог кормилара.

Након одржаних Тачијевих избора, српска национална мањина на КиМ биће интегрисана у новоформирану балканску државицу "Републику Косово". Троглаво руководство Србија за ово велико дело свог самопоништења, добиће од лејди Ештон, топли загрљај и велику захвалност због добро обављеног посла. Званични Брисел у јануару ће као награду, Србији доделити датум за придружење ЕУ. Тако ће се Вучићу испунити жеља да добије магични код – датум којим се Србији отварају ЕУ врата спаса. Пошто се трогалву није дало, да за своје велико национално (не)дело на Видовдан на Газиместану положи рапорт пред Св. Лазаром, то ће моћи да учине у јануару на Врачару у храму Светог Саве.

За очекивање је да ће се на пролеће у Србији одржати и преверемени избори. Резултати тих избора ће по свему судећи бити уписани у историју српског парламентаризма. Победа СНС ће бити толико уверљива, да ће се имати утисак као да су Косово и Метохија припојени држави Србији а не обрнуто. Садашњи премијер и председник СПС-а Ивица Дачић биће пуштен низ Дунав, а на његовом место биће "рукоположен" лидер напредњака Александар Вучић.

У том међупериоду, економске реформе министра финасија Лазара Крстића, даће прве плодове. За том шаргарепом бесомучно ће трчати хипнотисано бирачко тело напредњака. Гладни и изнемогли народ биће зачаран појавом млађаног дјечарца са Јејла. Министар Крстић биће промовисан у новог економског спаситеља, каквог Срби нису видели још од деда Аврама, а дежурни родољубци ће га учинити већим и од његовог имењака и колеге с почетка 20 века, Лазара Пачуа. Читаву ту маскараду, додатно ће увеличати Вип Ложа сачињена од уважене господе Штрос Кана, Гузенбауера и Фротиниа.

Закључак

На дан зачећа светог Јована Крститеља, 6. октобра ове године, у граду Нишу служена је свеправославна Света Литургија, у част прославе 17 векова од доношења Миланског едикта римског цара Константина Великог. Након свете литургије, његова светост патријарх српски господин Иринеј, између осталих одликовао је орденом Светог Цара Константина и државно руководство Србије: председника Србије Томислава Николића, председника Владе Србије Ивицу Дачића, као и вицепремијера Александра Вучића( који није присуствовао литургији и није примо орден, али је истог дана обелоданио да се држава Србија налаз пред банкротом).

Приликом уручивања ордена заслужном државном руководству Србије, парком Св. Саве и Булевром Зорана Ђинђића у граду на Нишави одјекивале су речи српског патријарха Άξιος- АКСИС, док су остали православни првојерарси и окупљени верни народ, потврђивали речима ДОСТОЈАН.

Ако је став свеправославне екумене, да држваном руководству Србије треба доделити ореден Светог цара Констанитина Великог, и тиме их учинити ДОСТОЈНИМ због потписивања Бриселског споразума, (чиме се колевка СПЦ предаје у крваве руке Хашима Тачија) онда нама осталима ништа друго не преостаје него да кажемо АМИН – нека (нам тако и ) буде. Јер непристојно је и богохулно правити се већим католиком од папе.

__________________________________________________
П.С. Године 1995. тадашњи патријарх српски Павле, ставио је потпис на споразум по којем би Слободан Милошевић у преговорима у Дејтону имао последњу реч. Након повратка из Дејтона и увида шта је потписано у том споразуму, на захтев Сабора СПЦ патријарарх Павле је повукао свој потипс. Треба рећи и то да је кључну улогу у идеји давања подршке Слободану Милошевићу у Дејтону имао садашњи владика бачки Иринеј. Свима онима који прате стање у српској цркви, добро је знано да овај владика данас у својим рукама држи кормило СПЦ.