09:33 Вјенчања су аут: Колективно сунећење у Сарајеву Ф 08:42 Ko су добри Бошњани? (2) Ф 08:16 435 пријава за Демофест: Србија опет најбројнија Ф 06:33 Брчко: Поплављено више од 200 домаћинстава Ф 06:33 Небојша Вукановић: Јаја, цвијећа, хљеба и игара до нове народне побједе Ф 06:26 Умро писац Габријел Гарсија Маркес Ф 21:26 Тиче се и Српске: Ускоро пројекат за Фрушкогорски коридор Ф 21:20 Навијачи Новог Пазара и Звезде сукобили се после меча Ф 20:41 Домаћи терен: Ђоковић без проблема у трећем колу Ф 20:34 Споменик Принципу у Источном Сарајеву и Београду Ф 20:27 Женева: Постигнут договор, али овај Кијев га не сматра обавезујућим Ф 20:25 Социјалисти прихватили Вучићев приједлог Ф 20:23 AП прекинуо пренос док је Путин говорио о америчој помоћи Украјини Ф 16:50 Ђукићева одбрана: Очекујемо ослобађање и нови поступак Ф 16:36 Цвијановићева: У одбор само с потврдом да већ нисте у неком Ф

Најбољи против најбољег

У мрежу сарадника уловили смо најбољег правника међу филмаџијама и најбољег филмаџију међу правницима...

пише: Александар Сувајац

На крају старе, односно почетку нове године бивамо бомбардовани разним ранг-листама, покушајима да се из мора производа или творевина издвоји најбољих десет или двадесет, а некада творац буде тако храбар да нам понудио и хиљаду најбољих. Откуд толика опсједнутост тим листама? Зар сами не знамо одабрати оно што нам је најбоље? Имамо ли потребу да нам неко, и на овај начин, намеће своје мишљење? Али, ако се мало замислимо схватимо да већина нас једва чека да погледа ко је то на првом мјесту, у првих десет...

Као за вјероватно све остало, поменуте листе су одувијек постојале и за филмове. Признајем да и сам на крају године са великим занимањем прегледавам годишње топ листе свих значајнијих критичара и филмских магазина. Поред проглашења најбољих филмова из претходне године, које много лакше настају због мале количине квалитетних филмова који се појаве у једногодишњем периоду, постоје и оне листе које издвајају најбољих стотину или више филмова икада снимљених. 

Можда најпознатија листа те врсте је она Америчког филмског института који је 2007. године одабрао 100 најбојих америчких филмова снимљених у задњих 100 година. Напоменимо да је на овој листи Citizen Kane заузео прво мјесто, а да је Vertigo тек девети. Међу првих десет су још Кум, Казабланка, Скорсезеов Разјарени бик, Singin’ in the Rain, Прохујало с вихором, Лоренс од Арабије, Шиндлерова листа, већ поменути Vertigo на деветом и Чаробњак из Оза на десетом мјесту.

Друга слична листа која је у задње вријеме изазвала доста контроверзи је она британског листа Sight&Sound, који сваких десет година објави листу од 250 најбољих филмова икада снимљених. Након пола деценије Citizen Kane више није на првом мјесту. Истиснут од стране Хичкокове Вртоглавице пао је на друго мјесто. На листи међу првих десет су још Озуов Tokyo Story на трећем мјесту, на четвртом Реноарова Правила игре, Мунроов Sunrise на петом, Кјубриков 2001: Одисеја у свемиру на шестом, на седмом Трагачи Џона Форда, Вертов са својим Man with a Movie Camera се нашао на осмом мјесту, а првих десет допуњују Дреjер са Passion of Joan of Arc и Фелини са 8 и по.

Иако се ова листа састоји од 250 наслова од којих су неки ту заслужено, а неки никако не би требали ту наћи своје мјесто, само првих десет може отворити бројне полемике. Кренимо са примједбама од дна листе. Као сваком љубитељу филма смета ми што исто мјесто дијеле најновије остварење Ларса Вон Трира и нпр. такви класици као што су Кабинет доктора Калигарија, Озуово Јесење послијеподне, Апуов свијет и Тестамент доктора Мабуса, који са пуним правом имају своје мјесто на овој листи (чак и пуно боље). Упркос мом огоромном поштовању према данском режисеру, његова најновија играчка од филма је свјетлосним годинама иза горе поменутих.

Да би се избјегла помисао да ћу само критиковати уврштавање на листу новијих филмова, ни Кјубриковој Пакленој наранџи није мјесто чак ни на посљедњој позицији ове листе. Филм са лошим и недовршеним сценаријом који непотребно дуго траје (као и већина Кјубрикових филмова) и који покушава да пренесе јаку и упечатљиву поруку пред нама одвија мање-више стерилну причу са нејасним и у маглу завијеним моралним стајалиштем, што можда и представља основ за његову неоправдану популарност.

Помало је чудно видјети један од најбољих филмова икада, Хoксов His Girl Friday, смјештеног на 171 мјесто, које дјели са Goodfellas и Star wars, између осталих. Било би природно да филм буде доста више на листи умјесто Хоксових мање квалитетних филмова који су заузели боље позиције. Посебно је занимљиво 93. мјесто, на којем редом имамо Бергманов The Seventh Seal, Буњуеловог Андалузијског пса, Грифитов Intolerance, одличан филм Едварда Јанга A One And a Two, The Life and Death of Colonel Blimp, одличан сенегалски филм Toyki Boyki, Fear eats the Soul П. В. Фасбиндера, Imitation of Life Дагласа Сирка и Madame de... Максаа Офулса.

Сви ови филмови су култна остварења, а неки и најбољи филмови кинематографије земље из које долазе. Од много пријмера који се могу наћи на овој листи, гдје више филмова дијели једну позицију, управо ова је занимљива, јер се на релативно слабом мјесту налази неколико филмова који редом заслужују и те како високо мјесто, неки можда чак и у првих десет.

Велсови The magnificent Ambersons налазе се на 81. мјесту. Иако и овај филм заслужује да се нађе на овој листи, помало је чудно да уопште нема једног од Велсових најбољих филмова - Процес. Постоји још много примједби које бих могао навести овдје, али то ћемо оставити за други пут. Упркос њима мора се признати да ова листа има дозу вјеродостојности, јер је једна од ријетких коју би могли узети као прихватљиву. Листа је настала тако што су познати филмски критичари позвани да саставе листу од десет најбољих филмова.

Мјесто на листи филмови су добијали на основу тога колико пута су поменути од стране критичара. Мора се признати да је овај метод одличан, јер да није тако на листама никада не би видјели толико филмова афричке или јужноамеричке кинематографије. Број критичара овај пут је био већи него икада - преко 800. Иако тај број наводи на помисао о вјеродостојности овакве листе, сумњам да постоји особа која би се сложила са првих десет позиција, да не спомињем више.

Зашто се не запитамо чему уопште овакве листе? Ко је то толико компетентан да нам говори шта је то најбоље, а шта лоше? Напоре треба уложити у едукацију и омогућавање онима које филм занима да дођу до жељених наслова. Уложити напоре у то да млади науче да изграде своје мишљење и да буду способни да сами препознају квалитет који се данас упорно крије. Иако сви помно пратимо мијењања на познатијим свјетским листама, у исто вријеме осјећа се и аверзија према истим.

Постоји ли уопште начин да одредимо параметре како би све филмове ставили у исти кош и одабрали најбоље. Како одлучити између Озуовог Tokyo Story и Реноарових Правила игре? То су потпуно различита филма. Исто тако се ни филмови који се налазе на прва два мјеста не могу поредити. Неки филм ће бити испред другог само зато што га је више критичара навело у својој листи. Да ли је то мјеродавна листа. НЕ!

Да ли је могуће некога увјерити да је Кјубрикова 2001:Одисеја у свемиру бољи филм од било којег њемачког експерименталног филма који датира из 60-их година? Како неком објаснити да ову листу не треба сачињавати само 250 најбољих ноар филмова, јер су по нечијем мишљењу такви филмови бољи од других?

Исто тако је немогуће поредити филмове који се налазе на прва два мјеста. Годинама смо били бомбардовани чињеницом да је Citizen Kane најбољи филм свих времена. Колико год то било близу истини, ипак је довело до једне непожељне ситуације. Када неко филм погледа први пут, он према њему осјећа дозу аверзије и превише критичности. Управо због те блокаде не буде одушевљен филмом, што би било очекивано. Да ли се можда иста ствар десила са критичарима?

Доста медијске прашине подигла је промјена на врху ове листе. Чињеница са којом се већина слаже је да су ова два филма потпуно неупоредива. Долазе из два јако различита периода Холивуда. Са једне стране имамо надахњујући, друштвено активисан, премијерни урадак младог режисера, а са друге провјерено, „играм на сигурно“ ремек-дјело старог вука Холивуда. Велс је представио револуционарне начине снимања, који до тада нису били виђени, док је Хичкок дотад расположиву технологију искористио на себи својствен и најбољи могући начин.

Очекујте да ће се ова расправа сигурно водити наредних десет година. Али ако нисам у могућности доћи до сигурног закључка око тога који је од ових филмова бољи, рећи ћу само да ми је драго што се битка води управо између ова два.





Коментари


Напомена: остављања коментара је омогућено само регистрованим корисницима!
Уколико нисте регистровани - региструјте се.




08:00:00
12.10.2013.


КОМЕНТАРИ

Демофест 2014 Култура
ТРЕНУТНО НАЈЧИТАНИЈЕ

АНКЕТА


ВИДЕО

СЛИКЕ

Ратне ознаке Срба 1991 - 1995 Ратне ознаке Срба 1991 - 1995
ПОСЛЕДЊЕ КОЛУМНЕ



© Лорем Ипсум Долор 2011
    покреће БТГцмс