Слободан Рељић: Од српског рода је остао само стих у химни

И даље му се у говору провуче ијекавица, када изговори неку ријеч која се не користи често и која је рјеђом употребом избјегла екавизацију. Да, Слободан Рељић је родом са ове стране Дрине, из Теслића.



Питао Марко Шикуљак

Најдуговјечнији је уредник магазина НИН, из последње фазе док се из ове редакције могла саставити влада. По оној чувеној, да сваки новинар НИН може бити министар, а ниједан министар не може бити новинар овог листа.

Повукао се из новинарства са позиције помоћника главног уредника Вечерњих новости, разочаран, уз издавање књиге Криза медија и медији кризе. Докторирао је на теми Промена карактера медија у савременом капитализму: узроци, последице, актери, и данас предаје социологију на учитељском факултету у Београду.

Одлучио је да апстинира од новинарског писања, али за часописе пише социолошке есеје. Како смо и слутили, новинар тешко може отићи у пензију, па ћемо од јесени читати његове колумне у једном недељнику. 

Спектар питања на које је Слободан Рељић одговарајућ саговорник је широк. Почели смо са актуелном кризом у Украјини и њеног ширег контекста, наставили са стањем медија код нас и у свијету, у шта се умијешала и политика. 

Колико далеко може да иде криза у Украјини?

- Врло далеко. Даље него што Запад може да предвиди. Мислим да је то сасвим добро описао Хелмут Шмит пре три месеца. Деведесетпетогодишњак, човек који је Немцима, по неким анкетама, најомиљенији канцелар у историји, рекао је да „украјинска криза поприма облике кризе пред Први светски рат! Опасност да се ситуација отме контроли, као у августу 1914, расте из дана у дан“, рекао је Шмит у интервјуу „Билд цајтунгу“. На правом месту, јер и таблоидизирани медији само додају бензин на ватру.

Дакле, може да иде до рата! Великог рата, тако у звали Први светски рат. То што у овом тренутку готово нико не види рат тако близу није никаква чињеница. Зар мислите да је Франц Фердинанд имао на уму рат кад је кренуо у Сарајево? Или да је немачки кајзер знао како ће реаговати кад Русија изврши општу мобилизацију? Не треба имати неко велико поверење у рационалност људи. У осталом сетићете се, у Босни пре петнаест година, нико није веровао да ће бити рата до тренутка кад се више из њега није могло изаћи.

Да ли је ово најзатегнутији однос Запада и Русије од кубанске кризе?

- Ово време се не може поредити са Хладним ратом. Хладни рат је био фингирани и контролисани сукоб две велике силе које су се између себе респектовале и тачно су знале да би рат између њих био истребљење. Биле су подељене зоне утицаја. Кад је варничило на Корејском острву, нађено је соломонско решење. Расекли су Кореју на пола. У Мађарској су Совјети интервенисали без отпора Запада. Само је покренут пропагандни механизам.

Кад су Французи губили контролу над Вијeтнамом, улетели су Американци. Вијетнам је добио онолико за колико се изборио крвљу. Да су храбри Чеси били спремни да из пивница изађу на фронт, да се за самосталност своје државе боре на бојном пољу, а не у позоришту, онда је Прашко пролеће имало шансу да истопи Кремаљску зиму. Овако је од тог отпора остало неколико добрих књига. Кубанска криза је била криза највећег ризика, али Хавану су освојили Кубанци, браћа Кастро и Че Гевара а не Хрушчов и Косигин.

Дакле, у Хладном рату су се знала правила. Данас живимо у времену у коме се окончава Pax Americana. Американци су показали да немају мудрост да владају сами светом. Њихова „ароганција моћи“ их је учинила за четврт века најомрзнутијом земљом на свету. Њихова моћ се топи, али они немају способност да процене колико су ослабили. Руси се нису петљали у Либији и безобзирна НАТО сила је од земље реда направила хаос. Иза њих свуда остаје хаос. Аганистан, Ирак, Либија... У Сирији је та машина стала...

Коме је рат неопходан?

- Западу. Украјина је, у неком смислу, наставак сукоба у Сирији. Само много, много радиклније и ризичније. А Велика депресија толико погађа Запад да им је некакав рат нужа. Чак и кад не би систематски губио позицију своје надмоћи Запад би тешко могао да избегне рат.

Наиме, ми смо таоци велике кризе капитализма. Кризе у капитализму су цикличне. Николај Кондратјев, озбиљан руски економиста у постреволуционарном периоду, после Првог светског рата то показао сасвим јасно. У „фази А“ у капитализму све цвета, расте, напредује. Онда се дође до врхунца и наступа „фаза Б“, фаза опадања, незапослености, хаоса, распада. Постоји и дно, па опет почне раст. Али дотле, до дна – наравно, не постоји мерач којим се то измери - као што се говори у оним вицевима о Циганима: „неки ће изгинете, неки ће преживимо“.

Ратови, револуције, ломови ту нису ништа неуобичајено. Ово је време нове Велике депресије. Није неважна чињеница да ми живимо у позном капитализму и бар пола века се већ нагађа: шта долази после капитализма? И, то нису бапске приче. Запад као „цивлизација капитализма“ је зато угроженији него други. Оно што се зове БРИКС, на пример, ослобађа се америчке хегемоније и ствара нови свет. Они користе средства Запада, али то није њихов хабитус. Они долазе из цивилизација које имају друге вредности.

 Прије је био само СиЕнЕн, сада постоје и друге глобалне ТВ мреже. Да ли смо новим глобланим мрежама добили медијску ширину, или само руски, арапски СиЕнЕн?

– Медији су данас посебна прича. У капитализму, који се држи демократије као политичког уређења, медији имају важну улогу. Они, како је говорио Џон Милтон, друштву дају најважнију робу – Истину. Зато су новине и новинари били увек део коренитих друштвених промена. „Мајка свих револуција“, како је говорио Виктор Иго. Данас су медији најтврђи фронт, последња одбрана неолиберализма који умире на ногама. И део ратне машинерије, чему је симбол био амерички Си-еН-еН. Данас Си-еН-еН делује као увела ружа. Пошто заступају мртву идеју, нема живота у једној савршено дизајнираној производњи, али некредибилних вести... Више ни новинари који изговарају оне реченице не верују да то вреди више од плате, која је, иначе, све мања.

„Раша тудеј“ и „Ал-Џазира“, иако су направљени на одумирућем моделу Си-еН-еН-а, делују живо. У сваком случају, живљи су од прототипа. Зашто? Зато што њихов напор носи изазов. Они се боре са великим поробљивачем светског разума. То је онај библијски обрт: кад Давид из своје инфериорности покаже да Голијат није непобедив.

Ту је тешко говорити о медијској ширини. Овде се ради о пропагандном рату. То је Путин довео до апсурда. Дао је људима који знају како се то ради да направе телевизију која ће Западу да ради оно што је другима радио Си-еН-еН. И данас је „Раша тудеј“ најгледанија страна телевизија на Западу. И он и Арапи су успели. Поништили су глобални амерички пропагандни монопол. У том смислу је то напредак. Иначе, ако говоримо о новинарству у његовом изворном облику ово је нека врста потпуног ампутирање новинарске савести. Не знам да ли иза тога има новинарства како сам га ја доживљавао и сањао.

Можемо ли о томе на примјеру обарања малезијског авиона...

– Ту се лепо видела паника Запада. Да се наметне интерпретација догађаја, по сваку цену. Ништа се није проверавало, нити доказивало. Хистерија је поништавала и оно мало кредибилитета које медији још имају. Кад је то изгубило употребну вредност, прича је стављена ад акта. Нико не зна шта се десило, али никога то више и не занима. То ће се после расправљати у фељтонима и мемоарима. Сада више није муниција у пропагандном рату. Иде се даље. Ово је све много горе него у време ратних сукоба у време рапада Југославије. Украјина је и агонија медијског извештавања.

Како вам изгледа политика званичног Београда?

– Званични Београд углавном показује да уопште не разуме у ком времену се налазимо. И не показује ни да има свест да би ваљало да се понаша у складу с „духом времена“. Могло би се разумети да неко тактички говори о „путу у Европу“, да о Европској унији говори као о могућем циљу. Али бацати све карте на Унију која ни сама не зна шта ће са собом, е то, мислим, сем неколико аутистичних државица на Балкану, никоме не би пало на памет.

У томе је Србија још смешнија. Јер, ови остали могу и да нађу неки смисао у тој слепој оданости Еврпској унији. Унија је била њихов савезник и архитекта тих државних творевина. Али Србија, којој су те земље бомбама из небеских висина убијала децу, коју те земље и даље цепају као ону Туђманову салвету... То је мало мазохистички. Мало више, тачније речено.

У години када се обиљежава почетак првог свјетског рата, Вучић је промовисао Њемачку као савезника, да ли има то смисла?

- Сем што, засад, испуњава ултиматуме које доноси онај беспризорни филолог Андреас Шокенхоф, Мерекелин поштар, нема ту ништа друго. Уосталом, чега би могло и да буде. У вековним геостратешким немачким пројектима Срби су „реметилачки фактор“. Није то ни добро ни лоше. То је просто тако. Константа!

Ако сумњате, не треба вам много знања да би то схватили: довољно је мало површних знања из два светска рата. Сећам се кад је Ангела Меркел долазила у посету Београду а тадашњи предедник Борис Тадић говорио о „традиционалном пријатељству два народа“. Кажем на РТС да би се пре могло, иако није лепо, говорити о „традиционалном непријатељству два народа“, а водитељка се укочи. Али кад сам споменуо два рата, девојка се опустила.

Немци су најважнији народ у Европи, велики народ, велики играч и водити политику без њих у виду било би сумануто, али веровати да су они фасцинирани самопонижавањем једне нације коју они, без обзира не све, респектују, врло је наивно. Бићемо употребљени за све немачке игре, а они никад неће одиграти ни једну игру за нас. Друго, у Београду се не разуме да не постоји стварна заједничка политика у Европској унији. То је само појавни облик. Иза тога се води сурова политика, сталног усклађивања интереса. То што је добро да Србија ради по налогу Немачке, не мора уопште да буде добро за Лондон или Париз. Вучића тек чекају велика европска искушења.

Да ли је нова власт у Србији направила неки потез који вам улива оптимизам?

– Нова власт нема ни једну економску идеју која није тестирана код ММФ или Светске банке, није донела ни један закон који није написан у Бриселу, нема никакав план који не значи продају оног што је преостало... Све штедње и жртвовања ће бити пребачени на најнезаштићенији део народа. А та нова власт је једино била ефикасна у предаји делова српског народа приштинским властима. Све остало пропада: Црвена звезда, Политика, Галеника... Има ли ту ишта оптимистично? Немојте само да ми сада убаците Новака Ђоковића...

Србија је добила нови закон који је усмјерен на приватизацију медија. Да ли то може “донијети срећу” овој области?

– То је део опште климе пропадања. Каква приватизација! То је пут у ликвидацију тих медија. Ко ће купити те медије? Како ми не знамо те купце? Одакле ће они доћи? Можда Србија има више медија него што јој треба да би била информисана, али које ће то тржиште одредити ко треба да преживи. У оваквој земљи, са оваквим властима, једина потреба су таблоиди...

 Да ли таблоиди обиљежавају медијску слику у Србији? Да ли их је могуће зауставити?

– Морамо, ипак, бити прецизни. Није то само стање у Србији. Таблоидни поглед на свет је обележје овог времена. Проблем с тим погледом је што је он импотентан. Он ништа не може да направи, ништа се ново из тога не може да зачне. Понављамо баналности и грејемо се на бенгалским ватрама. Заваравамо се у својој мишјој рупи. И губимо време. А времена су веома озбиљна. И опасна. Све се то плаћа на крају. Болеће нас глава од тог мамурлука.

 Све ће бити заустављено, само ће таблоиди опстајати, јер у овкавом систему једино се они онима који одлучују чине смисленим. Шта ће им озбиљна штампа? Па, све ово кад се озбиљно погледа је да човек занеми. Замислите земљу у којој, као имаш страног инвеститора, а онда држава даје плате за раднике које је он као запослио. Или једна од земаља са најбољим условима за производњу хране, са изобиљем воде, очекује од „синова пустиње“, чије све оазе немају воде као Западна Морава, да јој унапреде наводњавање и производњу хране.

Или, откад постоји капитализам борба је за 51%, за „златну акцију“, нешто, да би неко управљао производњом, а у Србији је пронађено да и кад имаш власништво дајеш другом да управља. И то се проглашава успехом. Великим успехом. Или, да тврдиш да је најважније за националну војску, мале државе, која нема никаве претензије да осваја свет да учествује у међународним мисијама. То кад будемо причали уницима у неким нормалним временима, деца ће рећи да смо били баш маштовити.

Зашто је тако мало, и квантитативно и квалитативно, Републике Српске у медијима у Србији?

– Па, кад су медији овакви, то може да значи добро. Ко није у оваквим медијима, може бити да је нормалнији од нас. Добро, знам да ово није одговор. Република Српска је мало изван интереса власти које не би волеле да им се приговара из Брисела. Јер што се Београд мање буде бринуо о „српском питању“, то ће се на њега благонаклоније гледати. Рећи ће им да су кооперативни. Тиме се они поносе. Како су ствари кренуле, „српски род“ ће остати само у химни. Али то у историји није ништа ново. Мислим да то, ипак, није неки разлог за бригу. То су политичке игре. А јавно мњење је само тренутна слика, а испод ње увек постоји стварност, иду процеси... Само ћемо сви једног дана схватити да нам је вода прешла преко усана.  

Какав је однос Српске и Србије, и колико су озбиљне тврдње да се од Београда тражило да притишће Бању Луку, или да нпр. пусти Додика низ воду, како се понекад спомињало?

Иако до неког новог Викиликса, нећете моћи да нађете писмену потврду тога на каквом се односу службеног Београда према службеној Бањалуци, инсистира од оног што се код нас још увек зове „међународна зајединца“ (иако се ради о САД и неколико западноевропских држава који себе доживљавају управљачима света) можете слободно веровати да су те приче тачне. Односно, нећете уопште погрешити ако се понашате као да знате да је то тачно. Свако ко је, бар понекад залутао на вечеру код амбасадрора тих земаља, зна да је то за њих „уобичајена процедура“, што уосталом они и јавно признају.

Ипак, важно је разумети да ти амбасадори нису свемоћни, а често су и њихови интереси – и државни и лични - међусобно супростављени. Онда, данас су све јачи утицаји сила које ми као заморчад западне пропаганде и даље не зовемо „међународна заједница“. Наравно, најважнија је реална моћ која стоји иза интереса народа. Ту су политичари важни, они могу да буду уз народни интерес што је важно, али ако и не држе до народа и верују да су паметнији од народа и да народ не зна шта је за њега најбоље, што није ретко, то није крај света. Ипак су ово друштвени процеси, који делују као и природни – као сила земљине теже, на пример. И они који верују да је њима дато да „мењају свест народа“ или је природно да они из своје памети „руже народ“ неће далеко одмаћи.

Што се тиче Додика, његова политичка судбина ће пре зависити од његовог односа према сиротињи раји у овом тешком времену него од Вучића. Он јесте непромишљено подржавао Демократску странку и свог друга нејаког Бориса у предизборној кампањи, али то је већ прошлост. Нажалост, ми живимо у времену кад наши политичари пре могу да учине нешто лоше за нас него нешто добро. Морамо да се носимо с тим осећајем и са том чињеницом. Зато сам ја склон да верујем да је за однос Српске и Србије, иако симболички – а то је велика моћ, важнија медаља Велимира Стјепановића који је дошао из Абу Дабија на пливалишту у Берлину да освоји златну медаљу за свој народ, него кад се наши политичари, немушто договарају као државници са ограниченим суверенитетом, а вољно подносећи притиске Ангеле Меркел.  





КОМЕНТАРИ

    • ex-1978
    • ,21.08.2014. 09:56:46[125143]

    Reljić standardno. Moćan.